Vučićeva vladavina je bez ikakve ideologije, i isto tako bez ikakve politike. To je tvrdo čuvana vladavina haosa, čemu doprinosi njegova selekcija na svim tačkama vlasti i uprave. Taj sistem zasnovan je na kapilarizaciji vlasti. Svi u državi znaju da se ne mogu zaposliti bez članstva u Vučićevoj stranci
U vremenu zaraze dobro je da neko još ima zarazan osmeh. Tako se osmehuje Svetlana Slapšak i kada govori o najmračnijem. I uvek ponudi izlaz, makar delovao bar galaksiju daleko. Jeste, kapitalizam se srozao na nivo robovlasništva, ali možemo mu se suprotstaviti snažnim ideologijama poput marksizma ili feminizma. Pisanjem se ne postiže „skoro ništa“, ali mladost koja u nekom ćošetu čita već je opasna po sistem, jer se trudi da ne zaboravi ljudski jezik. Na pitanje šta bi od antičke mudrosti predložila čitaocima NIN-a, sagovornica pokreće lavinu odgovora – može Aristofan (jer uči da je kritika osnova slobode), može Tukidid (jer je pisao o atinskoj epidemiji), može Herodot (jer je otac istorije, koju ovde tretiramo kao sluškinju), uvek mogu Ilijada i Odiseja...
Svetlana Slapšak nedavno je bila gošća Filozofskog teatra Bitefa, no to je tek detalj njene lične odiseje. Rođena je 1948. Doktorirala je na Odeljenju za antičke studije beogradskog Filozofskog fakulteta. Ostajala je bez pasoša, a dobijala pažnju službi koje nikada ne spavaju. Pisala je studije, eseje, romane, drame, čak i libreto za operu Julka i Janez. O antici, balkanologiji, rodu i drugome predavala je i „u regionu“ i u Evropi i Americi. Živi i piše u Ljubljani.
U čemu je ovaj naš komad planete napredovao ili nazadovao u poslednjih trideset godina, otkako je prestao da bude Jugoslavija, a postao „region“?
Izvesno je došlo do napretka. Napredak je u mogućnostima odlaska – od evropskih programa i stipendija do pojedinačne štednje i rasprodaje da bi bar mlađi pobegli. Stručni, umetnički, naučni potencijal izvan regiona je ogroman. Dobro je što je u velikoj meri marginalizovana stara dijaspora, koja nije imala mnogo smisla. Da li bi ovi današnji videli mogućnost da se vrate? Većina bi želela da pomogne ako ima išta u čemu bi se moglo pomoći. Svakodnevni cilj je da se iz rupe izvuče što više sposobnih.
Sa gore strane – uništene su osnove društvene stabilnosti, ljudska prava, ženska prava, zdravstvo, školstvo, osećanje za jednakost i osnovnu pravičnost. Ubijena je nada. Mediji su doprineli opštem zaglupljivanju. Takozvane nacionalne institucije nisu uradile ništa da se tome suprotstave, da promene ili poprave. Tome je doprinelo i mešanje crkve. Laž više nije notorna nego motorna, sredstvo pokazivanja moći. Lažem – i to javno – jer mi se može, i „kradem...“ samo je logični nastavak. Nema smisla skrivati krađu niti bilo šta drugo. Nekada bi se to tumačilo kao hibris, nasilje, posle koga dolazi promena, obično nasilna. Danas bi virus mogao pomoći, ali se sistemi dobro drže jer zloupotrebljavaju upravo virus. Od Triglava do Vardara ima nekih razlika, ali mislim da su opšte osobine iste.
Kako sa strane izgledaju političke i društvene prilike u Srbiji? Zašto je po vama Srbija svega desetak godina nakon Miloševića opet dobila dugotrajnu autoritarnu vlast?
Pitanje je može li biti bilo šta drugo. Uz siromaštvo, nezaposlenost, nedostupnost informacija, nepismenost i zatucanost, ta zemlja nema čime da menja stanje. Vučićeva vladavina je bez ikakve ideologije, i isto tako bez ikakve politike. To je tvrdo čuvana vladavina haosa, čemu doprinosi Vučićeva selekcija na svim tačkama vlasti i uprave. Današnji sistem zasnovan je na kapilarizaciji vlasti. Svi u državi znaju da se ne mogu zaposliti bez članstva u Vučićevoj stranci. Vučiću uopšte nije potrebna propagandna mašina kakva je potrebna njegovom novom prijatelju Janši. To je i ogromna ušteda. Ono što bi trebalo da bude javni medij, uglavnom je sofa za njegove seanse, na kojima je prisutan i nevidljivi terapeut. Jedinstven primer u planetarnoj vladarskoj raznolikosti našega vremena.
Ako su okolnosti stabilne, takav sistem može dugo preživeti. No, sada više izvesno nisu.
Ne bih se uopšte zadržavala na „fenomenologiji“ Vučićeve vladavine, ne bih se zgražavala, niti bih izražavala zadovoljstvo što se takva odgovornost ipak plaća. Niko nije zaslužio da danas živi u ovakvoj državi. Oni koji uživaju i odobravaju, verovatno spadaju u kategoriju za pravne sankcije. Etičke svakako.
Šta se desilo sa hiljadama ljudi koji su pratili mrtvog Đinđića do večnog boravišta? Ono što se nije uradilo od kraja rata, a bilo je tako živo za vreme rata, rasprava je o odgovornosti na nivou celokupnog stanovništva. Na toj vrsti kolektivne laži ne može se graditi ništa ozbiljno, građansko, političko.
Moguć odgovor bio bi minimalni program opozicije. Levicu razumem, svađa se jer je pametna, ali ne razumem odsustvo predanog i anonimnog terenskog rada, koji bi, da ga je bilo, za trideset godina izvesno dao plodove. Opozicijska desnica mora da odluči hoće li pristati da bude glupa, jer je to danas jedina obuhvatna odrednica za desnicu, ili će promeniti nešto od svojih izvesno glupih stavova i usaglasiti se u nečemu što bi bio opozicioni oslobodilački front.
Autor: MARKO LOVRIĆ
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 15.10.2020.
