Piše: Svetislav Basara
U gradsku je legendu ušao penzionisani zastavnik s Novog Beograda koji je početkom sedamdesetih, usred kampanje protiv „crnog talasa“, izjavio sledeće: „Film nisam gledao, ali ga najoštrije osuđujem.“
Nije zastavnik usamljen slučaj. „Najoštrije osuđivanje“ (kao i nekritičko hvaljenje) umetničkih dela „na neviđeno“ jedan je od najstarijih srpskih zanata. Najrecentniji slučaj je film Gage Antonijevića „Dara iz Jasenovca“, koji je u Srbiji videlo 50 ljudi, a o kome najmanje 500.000 ima jedno od dva mišljenja: 1. zvanično mišljenje blisko vlasti da je film remek-delo i 2. mišljenje blisko Euromahali, krugovima dvojke i opoziciji da je film propagandno smeće. Svoje mišljenje ću saopštiti kad pogledam film.
Slično je bilo i sa spomenikom Stefanu Nemanji, oko koga su koplja počela da se lome mnogo pre nego što je skulptura prispela u Beograd, deo po deo, kao „mig 29“. Lumeni iz Euromahale su još nepodignuti spomenik oglasili za propagandno smeće, koje je pritom predimenzionirano, na drugoj pak strani, između ostalih se oglasio i moj prezimenjak, vajar (neki ga zovu i tesar) Svetozar Arsić Basara, koji je blagoizjavio, citiram po sećanju, da „spomenik Stefanu Nemanji nikada ne može biti veliki onoliko koliko to Stefan Nemanja zaslužuje“.
Mala pikanterija. Pre godinu i po, dve, društvo iz kafića „Galerija“ u šali me je huškalo da podnesem krivičnu prijavu protiv SANU zato što je, za trajanja izložbe mog prezimenjaka, preko celog staklenog zida galerije ogromnim slovima pisalo samo BASARA, bez specifikacije imena, što je javnost moglo da dovede u zabludu da sam se pod starost odao vajarstvu.
Ostavimo komendiju po strani. Nekoliko dana nakon što je spomenik Stefanu Nemanji svečano pušten u rad, otišao sam u inspekciju, kojom zgodom sam utvrdio sledeće:
Za razliku od skulptorskih krivičnih dela Koštuničine dvorske vajarke Darinke (prezime poznato redakciji), razbacanih po Srbiji za vakta Carstvija Jego, figura Stefana Nemanje je u likovnom smislu izvedena vrlo korektno, iako jeste predimenzionirana. Pohvalno je, mada neskromno, hteti sustići Rusiju u svemu, ali spomenik koji je viši od peterburškog spomenika Petru Velikom, pride situiran na prostoru pedesetak puta manjem od Senatskog trga, izgleda kao goveđa glava na mačku. S napomenom - te dimenzije su u Rusiji prirodna veličina.
Budući, međutim, da živimo u epohi globalnog gigantizma - najpouzdanijeg znaka sumraka civilizacije - previsoki Stefan Nemanja bi u estetskom smislu još i mogao proći, pogotovo izdaleka, da je nasađen na postament od nekog prirodnog materijala, kao što je spomenik Petru Velikom postavljen na „gromoviti kamen“. Ono što najviše bode oči nije mač u Nemanjinoj ruci, nego kao moljcima nagriženi, šatro polusatruli „vizantijski šlem“ (inače čista izmišljotina, to je standardni šlem onog doba) i NVO (neidentifikovani vizuelni objekt) u njegovoj unutrašnjosti u kome neki vide žir, dočim ja vidim samo konfuziju.
I zato predlažem da se dvestotinak metara niže, u Picinom parku, podigne spomenik penzionisanom zastavniku visine 12 cm.
