Ubistvo Zorana Đinđića
Smrt je bila brža
Danas znamo ono što nismo znali tada: 13. marta trebalo je da istovremeno bude pohapšen izvestan broj osoba predvođenih Miloradom Ulemekom Lukovićem Legijom, Dušanom Dućom Spasojevićem ..., a zbog osnovane sumnje da su kao organizovana zločinačka grupa počinili niz teških krivičnih dela
Svako se seća gde je bio 12. marta 2003. godine u 12.25 i šta je radio kada ga je zatekla vest da je premijer Srbije Zoran Đinđić ranjen, oko sat vremena kasnije će se ispostaviti – smrtno. Ispostaviće se i da taj trenutak traje duže od dana, godine, pa i od poslednjih osamnaest godina, koliko je u međuvremenu prošlo – ne samo zbog njegovih ogromnih političkih posledica, već i zbog toga što o samim posledicama ne postoji društvena saglasnost. Neki veruju da je atentat na Đinđića bio jedan od prvih i svakako najvažnijix eksera u figurativnom kovčegu proevropske Srbije i onoga što ona najčešće podrazumeva: vladavinu prava, modernizaciju po zapadnjačkim uzusima i integraciju u međunarodne tokove politike i finansija. Da je on poživeo, opskurni likovi iz devedesetih bi ostali na smetlištu istorije, Srbija bi naveliko bila deo Evropske unije, a snovi o „balkanskoj Švajcarskoj“ bili bi opipljiva realnost. Neki pak smatraju da je Đinđićevo političko pregalaštvo na izvestan način nadživelo nesrećno nastradalog premijera – Srbija se upustila u privatizacionu rasprodaju svega javnog i u večiti proces usaglašavanja s pravilima „porodice evropskih naroda“, uz često „gutanje žaba“ koje se pravda moranjem. Sve su to bili principi prve poslepetooktobarske vlade, a to što se vladavina prava izjalovila u vulgarno „pravo jačeg“… pa, takva je sudbina poluperiferije. Prvi Đinđićev pragmatizam kuju u idealizam, drugi katkad preuveličavaju njegov realpolitički pristup problemima, ali malo ko se ne pita da li bismo danas gotovo svakodnevno gutali sve i svašta da se nije desio taj traumatični 12. mart. Jer, to jeste trauma – šta god ko mislio o Zoranu Đinđiću i njegovoj politici, ubistvo de fakto najvažnijeg političara u zemlji je, uz nespornu tragičnost gubljenja života, temeljno potreslo i unazadilo ovdašnju političku kulturu. Tome je možda i najbolji dokaz da gotovo sve iole važnije partije u Srbiji – eksperimenta radi, pravićemo se da ih ima više od jedne – mogu da bez mnogo zazora kažu da su na deklarativno-programskom nivou nastavljači „Zoranove vizije“. Osim Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije, bezmalo svi akteri mogu da kažu da su za vladavinu prava, za uspostavljanje pravne države i za jačanje i rast privatnog sektora i za regionalnu i širu saradnju po principima međusobnog uvažavanja i reciprociteta. Кako god to sve u praksi moglo da izgleda.
Da se taj atentat nije desio, u krajnjem slučaju, ne bismo se pitali šta bi danas Zoran Đinđić mislio i radio, pa onda ni tumačenja njegovih stavova ne bi često skliznula u beskrajno i oportuno upisivanje i dopisivanje. S druge strane, okolnosti oko tog 12. marta 2003. su prilično jasne, kao i većina onoga što je tom danu prethodilo.
S današnjom pameću zvuči zloslutno, ali prvi šire poznati pokušaj atentata na Zorana Đinđića, onaj kod hale „Limes“, odnosno Beogradske arene, nije isprva uziman za ozbiljno. Izdanje Blica od 22. februara 2003. godine na naslovnoj strani javlja: „Premijerov vozač izbegao sudar“, dok u Danasu stoji: „Premijer odbacio mogućnost atentata“. Već dan kasnije, šturom saopštenju MUP-a – oko 9.30 časova 21. februara, kamion austrijske registracije preprečio je put koloni u kojoj je bio premijer, a tragedija je izbegnuta prisebnošću Đinđićevog vozača – pridružuju se još neke informacije, danas dobro poznate.
Vozač kamiona Dejan Milenković Bagzi, pripadnik surčinskog klana, zadržan je na ispitivanju zbog carinskog prekršaja. Кada je pušten, policija ga je vratila u GSUP, gde je oko 14 časova konstatovan mogući pokušaj atentata. No, Bagzi uverava da nije znao ko se nalazi u koloni, da ga ne interesuje obračun države s kriminalom, te da za tu optužbu nema dokaza. Štaviše, reći će, svojevrsna hajka protiv njega se orkestrira jer je spreman da pred tužilaštvom svedoči o raznim krivičnim delima čelnika surčinskog klana Ljubiše Buhe Čumeta, kao i o njegovoj saradnji s državnim strukturama, a na osnovu navoda Ljiljane Buhe, Čumetove supruge…Ti su navodi, pokazaće se posle, bili pisani uz svesrdnu pomoć bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legije, kako bi sam Čume razmotrio da li se uopšte isplati postati svedok saradnik protiv „zemunaca“, potkraj 2002. godine.
„Izvinite, nisam hteo da ubijem Đinđića“, saopštio je Bagzi s naslovnice Blica 24. februara, a potom najavio i sastanak s premijerom kako bi se izvinio zbog saobraćajnog nesporazuma. Osmodnevni pritvor zbog oduzimanja vozila i falsifikovanja isprava (ispostaviće se – ugovora o kupovini spornog kamiona) ukinut je već 24. februara, tri dana nakon incidenta.
Priredila redakcija NIN-a, Foto Dalibor Danilović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 11.3.2021.
