Ispovest Marka Mitrovića, svedoka nesreće u Lučanima
Bilo bi me sramota da naplatim tuđi život
Da li ćeš reći da su njih dvojica ispustili bure, pitao me je direktor Radoš Milovanović pre suđenja. Rekao sam da ne mogu, zbog njih dvojice koji su na nebu, da lažem. Dobio sam otkaz. Znam da nikada neću u Lučanima naći posao. Ali, rekao sam istinu i sad mogu mirno da spavam
Sećate se onog gnusnog događaja, možda među najgnusnijim u našoj istoriji. Suđenja za nesreću u Lučanima? Ono kada su radnici aplaudirali u znak podrške direktoru pred roditeljima i sestrom nastradalog mladića? Ta slika zauvek će nas sramotno opisati kao neljude bez srca i savesti. Suđenje za tragediju u vojnoj fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima, posle četiri odlaganja, nastavljeno je u Osnovnom sudu u Ivanjici. Jedan od svedoka, Marko Mitrović, izjavio je da mu je direktor Radoš Milovanović rekao da pred tužiocem kaže da su nastradali radnici Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović ispustili bure sa eksplozivnim otpacima. U ispovesti za NIN, Marko Mitrović priča šta se dogodilo i kako ga je direktor terao da na sudu krivotvori istinu.
„Rekao sam i na sudu na svedočenju da me je direktor zvao nekoliko dana pre no što je trebalo da idem kod tužioca da dam izjavu. Pitao me: ’Šta će biti ako dođe do tužilaštva? Da li ćeš reći da su njih dvojica ispustili bure?’ Rekao sam da ne mogu zbog njih dvojice koji su na nebu da lažem, a on je rekao: „Njih dvojice nema, pa nema, ti samo treba da kažeš da su oni ispustili bure.“ Dodao je da ako se neko nađe da kaže da jesu ispustili bure a ja da nisu, završiću u zatvoru, odgovaraću.
Rekao sam da ja ne lažem, da znam jer sam bio najbliži i nisam čuo nikakav udarac. Da je bure ispalo, tresnulo, čulo bi se. Čuje se olovku ako ispustiš na parket a kamoli bure teško 70 kila. Rekao sam da nisam čuo, on je povišenim tonom ponavljao da ako se nađe neko ko će reći da jeste, da ću ja odgovarati i da me on neće zaštititi od zatvora.
Nisam imao ugovor za stalno, obnavljao sam ga na tri meseca, kao većina radnika, a direktor je čovek koji drži cele Lučane, vlada već toliko godina u opštini iako se to zvanično ne vodi. Кada dođu izbori, zna se ko je podoban, ko će biti predsednik opštine, a to je onaj s kim direktor sarađuje. Baš je šerif, što kažu. Bilo mi je neprijatno kada mi je inženjer rekao da me direktor zove na razgovor, plašio sam se takvog čoveka. Ja običan radnik… dođeš kod direktora u kancelariju, zavisi ti posao, uplašio sam se, bio sam pod stresom. Sada me više nije strah otkako je sve bilo na raznim televizijama, novostima, u časopisima.
Ja sam 1989. godište. Od direktora mi zavisio posao. I dan-danas ne mogu u Lučanima da nađem mesto gde bih radio, a više ni ne pokušavam, ne mogu od njega. Evo vam primer razgovora u jednoj firmi. Vlasnik te firme mi je rekao: ’Primio bih te, samo da nije njega. Ne mogu da ulazim u sukob s njim jer imam jedan objekat u fabrici i kada bi znao da radiš za mene, zatvorio bi mi kapiju i ne bih mogao da uzmem materijal. A dole mi je veliki magacin.’
Piše Tanja Nikolić Đaković
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 13.5.2021.
