Ljubodrag Stojadinović, Peščanik.net, 7.5.2021.
Preobražaj Aleksandra Šapića u radikala, ili naprednjaka, kako vam drago, neminovna je evoluciona igra. Kao kod Franca Kafke, u priči punoj teskobe, pomrčine i straha, nalik mučnom snu, u kome se junak Gregor Samsa pretvara u insekta. Tačnije u kukca, koji svoj život okončava izvan svake ideje o slobodi, bespovratno gubeći sve ljudske osobine, pa i izgled.
Moguće je da se Šapić nije menjao, no da je uvek bio to što jeste, tvorba ovdašnje stvarnosti, u kojoj je politika samo sredstvo za negaciju svake doslednosti. Ništa što si rekao ili si možda bio, ništa od principa ne mora da važi. Zar principi i ne postoje da bi bili porušeni? Ko još veruje ranim radovima vaterpoliste, ili sumnja u tamnu biografiju vladara? Obojica su upečatljivi presedani u kratkoj istoriji ovdašnjeg morala. Za njih, on postoji samo kao etički kod, prilagođen dnevnim potrebama svake vrdalame, uzdignute na sam vrh deponije.
Konačno je AV pozvao AŠ da mu pristupi, što je ovaj odmah učinio. Obojica su uvereni da su dobili dovoljno vremena, pre svega za dalje nakazno oblikovanje Beograda. Možda je Vučić izračunao da Šapić može da stavi u senku Gangule pisca Vesića, i da dokrajči nekadašnji velegrad na silovitiji način, tako što će ga i dalje čuvati sa sramnim naprednjačkim žigom. Svakako će otići inače nepotrebni Zoran Radojičić, koji je primećen samo u dva slučaja: kad je svečano otvarao žute kućice za beogradske vrapce. I kad je otkriveno zašto je trpeo sva poniženja od nekoga ko se preziva Vesić. Gradio je neku vilu na Zlatiboru, bez dozvole naravno. Izgubio je dovoljno ugleda da mu je ne sruše. I uskoro bi mogao da se povuče sam, ili da ostane tu negde, svejedno je.
Izgubi li Vučić Beograd, onda je stvarno gotov, u tom slučaju tron na dvoru postaje simbol istinski ceremonijalne komedije. I to sa klovnom čija bi duga politička avantura bila dokrajčena još jednim kafkijanskim preobražajem.
Svakako da je vladaocu potrebna jedna jaka ličnost u ambijentu funkcionerske metiljavosti i masovne naprednjačke degeneracije. Recimo, osvežavanje stranačke krvi postepenim ukidanjem Stefanovića. Lažnog doktora bi zamenio isti takav, original falsifikata, ali mnogo siroviji i opasniji u ultimativnom poslu sređivanja razularene sektaške menažerije.
Juče je Zdravko Ponoš rekao da je ova koalicija sa gutanjem Šapića možda blagoslov za opoziciju. Onakav Šapić je mogao da osvoji Novi Beograd, ovakav gubi to svojstvo, sve što bude osvajao činiće za onoga koji gubi. Nije isto sedeti u svojoj stolici ili u nečijem krilu, druga mogućnost je neprijatna iz više razloga.
Svejedno, AŠ je suviše lako izgubio svoju ugodnu poziciju ortaka u vlasti, u zamenu za prividno širenje moći nad čitavim gradom. Flertovao je sa svojim priličnim izbornim mirazom i završio u zagrljaju pitona, koji voli tako što davi.
Nije on prvi demokrata koji se preobrazio u radikala, ima ih oko Vučića onoliko: Vesić, Mali, Čomić, na primer. Pored nebrojeno mnogo frakcija DS, od kojih nije ostalo skoro ništa, čitava jedna je u Vučićevim šakama.
Ali, Šapić je sa svojim rodoslovom kapitalac, sa kojim Vučić u simbiozi možda gubi sve što je vaterpolista osvojio sam. Malo ko je na Novom Beogradu birao ovakvog Šapića. Ljudi su bili uvereni da taj deo grada ipak može da ima drugačiji sudbinu od one koju imaju njegovi stari ostaci. I da je Šapić dovoljno autentičan da opstane sa svojim postojanim izbornim profitom.
Izgleda da je sve to bila opsena. Uvek se želi sve više, naročito kad se izgubi vera u sebe. Moguće da su neke svoje nemire i strepnje Aleksandri otklonili u strastvenoj primopredaji. Tako će Vučić nastaviti da haba Šapića, koji je već unapred bio potrošen.
Ima tu, osim politike i jakih emocija i neskrivene međusobne naklonosti.
Obojica su inače bili učesnici u estradnom trešu koji se valjda zvao „Ples sa zvezdama“. Oni su bili zvezde, hrabri momci koji su pristali da izađu na podijum i odigraju pred svima svoju urnebesnu medveđu igru, ne znajući šta se radi sa rukama, a osobito sa nogama. Niti sa sobom u celini, niti sa drugim plesačima. Niti sa muzikom, vremenom i prostorom (obavezno pogledati). Ispalo je da nijedan od njih nije srpski Fred Aster. Obojica su imali partnerke koje iz nekog razloga nisu razumele nepojamni ritam zvezda. Ali, to je bio samo ples tegobnih, nedarovitih tipova željnih ljubavi, pažnje i opšteg podsmeha.
Danas u ovoj isto tako ružnoj, egzibicionoj igri, oni su partneri jedan drugome. Nije to nimalo dobar prizor, ali tako se radi.
Posle obredne igre mladoženja unosi nevestu preko praga.
