Milan Ćulibrk, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Auh, otelo se iskreno voditeljki jutarnjeg programa Hepi televizije, koja na reči ministarke pravde Maje Popović da pripadnicima klana Veljka Belivuka preti smrtna kazna, nije znala da se pravi „kao da nije odavde“, kao onomad njen kolega sa Pinka, koji je kao omađijan „popio“ priču predsednika Aleksandra Vučića da prošlog juna nije bilo izbora, iako su ga optuživali da je lično upravljao helikopterom iz koga je građanima „bacao“ po 100 evra upravo u sklopu kampanje za parlamentarne izbore.
Elem, gostujući na Hepiju ministarka pravde samouvereno je rekla da bi osumnjičeni u istrazi protiv Veljka Belivuka i Marka Miljkovića mogli biti osuđeni na - smrtnu kaznu! Кvaka je samo u tome što smrtna kazna u Srbiji ne postoji već skoro dve decenije. Tačnije, ukinuta je 26. februara 2002. I bio bi valjda red da resorna ministarka bar to zna. Ili, ako već radi na promenama Ustava, da zna da u članu 24 još važećeg najvišeg pravnog akta zemlje iz 2006. piše: „Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne“. Ali, avaj…
„Ne želim da prejudiciram bilo koju odluku suda, ali po ovome svemu što znamo u ovom trenutku, njima sledi dugogodišnja kazna, da ne kažem da je moguće izricanje smrtne kazne“, rekla je Popović. Na neskriveno čuđenje, skoro zaprepašćenje novinarke, koja je uspela da joj postavi pitanje „Čak i smrtna kazna?“, ministarka je odsečno odgovorila: „Da!“
„Prvi put ovo čujem“, nije se dala ni voditeljka televizije na kojoj zvaničnike obično ne zbunjuju pitanjima, na šta je usledio još jedan dokaz ministarkinog nepoznavanja materije koju bi trebalo da drži u malom prstu: „Vi ste me pitali teoretski, ne kažem da je to moguće, ali po zakonu jeste…“ Usledilo je ono čuveno: „auh, ovo prvi put čujem“ mlade voditeljke, da bi njen stariji, mnogo iskusniji kolega hitro pokušao ministarki da nabaci volej u vidu pitanja kako je bivša vlast sprovela katastrofalnu reformu pravosudnog sistema… Tek tad, ministarka je shvatila šta je sve vreme tvrdila, pa je brže-bolje rekla da nije mislila na smrtnu kaznu nego na - doživotnu robiju. Mada je neobično i da umesto zatvora ministarka koristi reč robija.
Posle svega pitam se da li postoji veća kazna za društvo nego da na mestu ministarke pravde bude neko ko ne jednom, već tri puta, uprkos signalima da nešto očito ne štima, ponavlja kaznu koja ne postoji. I ko će posle da zameri njenoj koleginici, ministarki za zaštitu životne sredine Ireni Vujović na onim silnim milionima milijardi dinara za ove ili one „recipijente“, kao da joj nije bilo lakše da umesto te izgovori reč – primalac. Na kraju je i njoj bilo smešno što ne ume da pročita izveštaj koji joj je neko od saradnika spremio. Samo, osim njoj, to više nikome nije smešno, već postaje žalosno. Кao što je neukusno kad ministar policije Aleksandar Vulin (doskora nije propuštao priliku da se predsedniku države obrati sa „vrhovni komandante“, iako on to u miru nije) Vučića oslovi kao „predsednika svih Srba“, pa sam Vučić mora da ga demantuje. Ili kada premijerka Ana Brnabić za članove SNS-a iz Novog Sada, koje je uoči izbora za savete mesnih zajednica posetio brat predsednika Andrej Vučić, kaže da, za razliku od nekih opozicionih lidera, niko od njih nema „neki budžavi sat koji košta hiljade i hiljade evra, kao što imaju Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Nikezić i njihovi drugi uposlenici“. A šta tek reći kada predsednica Vlade, nastojeći da povuče jasnu razliku od „žute bande“ i „lopova iz bivše vlasti“, za lokalne naprednjake iz Novog Sada kaže da „niko (iz SNS) nema firmiranu garderobu, niko tu nije obučen u hiljade i hiljade evra, potpuno normalni ljudi, bahati,…“ Je li to proradila podsvest ili ona samo ne zna šta govori? I šta je gore od toga? Možda samo to što je došao dan kada je i zamenik gradonačelnika Goran Vesić priznao da se oseća - poraženo. E sad zna kako je Beograđanima, koji se osećaju poraženo još otkako je on postao zamenik gradonačelnika.
Samo, ima i većih gubitnika. To su zaposleni u Кrušiku, koji su od decembra 2018. do pre nekoliko dana čekali da se neko iz vrha vlasti smiluje i da signal Nadzornom odboru da razreši direktora fabrike Vladana Lukića. Njagovim brisanjem iz APR-a, nažalost, neće moći da se izbrišu i nagomilani gubici Кrušika. Ali, ni profit koji je završio u džepovima privilegovanih trgovaca oružjem, dok se vlast pravila naivna, a predsednik pitao: „Šta je to GIM?“ Sad valjda zna.
