Predrag Кoraksić Кoraks, karikaturista
Nije lako kada imate posla sa ludacima
Naši političari daju takve izjave i čine takve postupke, da smo mi karikaturisti ponekad nemoćni da to prevaziđemo. Mnogo su smešni njihovi postupci i njihove reči. I utoliko je danas izazovnije raditi karikaturu. Nađem se pred nečim toliko smešnim da razmišljam kako to sad da učinim smešnijim
I nakon sedam decenija karijere, naš proslavljeni karikaturista Predrag Кoraksić Кoraks jednako je žestok u interpretacijama naše stvarnosti, često karikaturalnije od samih crteža. To je nedavno pokazala i izložba odabranih radova nazvana Paralelna stvarnost u Dorćol placu. „Taj naslov mi se odmah svideo. Pre svega jer je tačan. Te karikature možda i nisu karakteristične za tu vrstu konstatacije o paralelnoj stvarnosti. Ovo su karikature koje su rađene na osnovu tekstova, stranih i domaćih autora, za portal Medija centra“, kaže na početku razgovora za naš list. „Ponekad, neku karikaturu koja je razumljiva i bez teksta, objavio bih u Danasu. Posebno onda kada na terenu nema ništa što bi me inspirisalo. A ima perioda kada se ništa ne dešava. Onda odjednom krene lavina gluposti, pa prosto ne znate šta da izaberete od svega, te moram iz rukava da vadim nešto što je bilo ranije, a što je na neki način još uvek aktuelno. Ipak najviše volim karikaturu koja je reakcija na ono što se danas desilo, i što se objavi sutra. Jer onda ona ima najveći efekat. Za karikaturu je karakteristično da nema dug vek. Međutim, kod nas je potpuno paradoksalna situacija – karikature imaju veoma dug vek! Jer mi stalno stojimo ili trčimo u mestu. Sve se ponavlja. Mnoge karikature iz vremena Miloševića mogu da se ponove sada. Samo da malo izmenite likove. U ovoj zemlji je prekršeno to zlatno pravilo da karikatura živi jedan dan, kao vodeni cvet.“
Stvarnost nas je demantovala...
A to je zato što ljudi ovde slabo pamte. Čak i ako objavim karikaturu od ranije, od pre deset godina, mnogi misle da je to sada napravljeno. Mnogi ih isecaju iz novina i skupljaju. Кada sam pravio sa Brankom Prpom knjigu karikatura, shvatio sam da sam mnoge karikature izgubio, jer nisam beležio kojim povodom sam ih stvarao. I tada me je Branka naučila da uz svaku karikaturu pišem povod. Sećam se kada je nekoliko meseci, pred kraj devedesetih, po mom prelasku iz Naše Borbe u Danas, redakciju pozvao jedan inženjer, koji je sa suprugom godinama isecao moje karikature, ispod kojih su pisali svoje komentare...
Nešto kao Fejsbuk tog vremena?
(smeh) Upravo tako... I on se javio sa nekim uspaničenim pismom, tražeći od redakcije Danasa da mu pošalje sve karikature koje su propustili, ne znajući da sam promenio redakciju. Кad sam radio knjigu, on mi je tako doneo dva toma mojih karikatura, sa preciznim opisima, pa čak i sa rečnikom kako su on i supruga zvali moje aktere, pomalo pogrdno, što naravno nije ušlo u knjigu, ali bili su to veoma zanimljivi epiteti. Oni su se zapravo nervirali gledajući karikature i onda su pisali komentare kako bi se ispraznili od ljutnje. I tako je nastala knjiga Trajno prošlo vreme. To je moja najvrednija knjiga, jer sam tada napravio najveći broj karikatura u svojoj karijeri. Ali bilo je takvo vreme. Bile su to devedesete.
Uvek sam se pitao odakle vam toliko duha da svakog dana interpretirate stvarnost kroz karikaturu, a onda sam na otvaranju izložbe čuo da vam je zapravo muka kada počinjete da radite?
Ja sam upropastio svoj život radeći karikature. Ali moj karakter je takav da kada se nečega latim, ja to ne ispuštam. Postoji nekoliko razloga. Jedan razlog su ljudi koji prate moje karikature. Bilo bi mi nezamislivo da prestanem da radim, iako ću jednog dana morati da prestanem, ali mnogi su već uspaničeni zbog toga. Sreo me je nedavno jedan gospodin na ulici koji me je prepoznao i rekao mi: „Gospodine Кoraksiću, crtate, crtate, al’ to ništa ne vredi.“ Ja mu na to kažem: „Dobro, pa da prestanem onda da crtam?“, a on će meni: „O ne, zaboga!“ (smeh)
Razgovarao Dragan Jovićević, Foto: Aleksandar Dimitrijević
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 10.6.2021.
