Piše: Svetislav Basara
Samo dan ili dva nakon što je dao blagoslov da se sruši crkva u Konjevića Polju, bosansko preosveštenstvo Hrizostom dao je blagoslov da se, kao kompenzacija, sagradi crkva u Bratuncu. Neki cinik bi rekao da je Hrizostom bosanski sledbenik genijalnog zajebanta Alfreda Žarija, koji je vaktile pisao „gradimo što više da bismo imali što više da rušimo.“
Cinik, međutim, ne bi bio u pravu. Teško da je bosanski Hrizostom uopšte čuo za Alfreda Žarija, koji - da je živ - ne bi propustio da Hrizostomu postavi neprijatno pitanje - a zašto u startu niste gradili crkvu u Bratuncu, onako kako bog zapoveda, sa građevinskom dozvolom i na legalnom placu. Živo me interesuje šta bi Hrizostom odgovorio. Pravi odgovor bi bio - zato što nismo znali kud udaramo i šta radimo, a ni danas ne znamo kud udaramo i šta radimo.
Da neki arhijereji SPC sve manje znaju kud udaraju i šta rade, pokazao je episkop bihaćko-petrovački, itd., takozvani Sergije - nadaleko čuven po uvlačenju u Visoko Petstosedamdesetsedmičino dupe - koji je na eparhijskom sajtu napisao da crkva, srušena po Hrizostomovom blagoslovu, možda jeste srušena po pravu i propisima, ali ne i po Božjoj pravdi i da to, bajagi, neće doprineti „prevazilaženju bratomržnje između Srba i Bošnjaka“.
Ostavimo se mi kaluđerskih proseravanja jer smo mic po mic stigli do teme naše današnje kolumne - do stvari koja se ne može ponovo izgraditi, bar ne bez teške muke (za koju je malo ko spreman) i mnogo dobre volje, koje veoma manjka. Ta stvar je - kolektivna samorefleksija i kritičko sagledavanje sopstvenih zabluda, lutanja i pogrešaka bez čega nikada ne ćemo izaći iz začaranog sveta samoobožavanja i samoprecenjivanja i na koncu završiti u teškom qwrzu.
Realnost je j*ben igrač. Kao što smo već u nekim ranijim kolumnama apsolvirali, ona dozvoljava da se ubija, izvrće, uvrće, rasteže, prećutkuje, kroji i prekraja do izvesne granice, ali kad se ta granica pređe, događa se isto ono što se događa kad neko slabačak - prevaren pesmom „Ne može nam niko ništa, jači smo do sudbine“ - pokuša da savije čeličnu oprugu: opruga se u jednom momentu vrati i mlatne savijača po labrnji.
Krajnje je vreme za otrežnjenje. „Snažni pritisci“ na Srbiju - koje je najavila Visoka Petstosedamdesetsedmica sve su snažniji, iako su zasad diskretni, a navlakuša je sve više. Crno nam se piše.
Rekoh da ćemo završiti u qwrzu. U stvari, već smo počeli da završavamo u qwrzu. Obavestih se, naime, tek juče - nisam ovih dana u Srbiji, pa vesti kasne - da je N. N. kabadahija nasred ulice umlatio glumca koji je tumačio ulogu kabadahije koji je u nekoj treš seriji umlatio N. N. kabadahiji dragu fiktivnu serijalnu ličnost, koja je kabadahijin omiljeni glumac. Šta ćemo raditi kad likovi iz serija krenu da izlaze iz televizora i počnu da mlate gledaoce koji im se ne sviđaju. Kako šta? Zapevaćemo pesmu „Ne može nam niko ništa“... dovršite sami.
