Piše: Svetislav Basara, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Ima tema koje su s vremenom postale degutantne, a koje kolumnisti povremeno ne mogu zaobići. Jedna od tih tema - ima ih još poprilično, i o njime će verovatno bito reči - jeste genocid u Srebrenici, kao i rasprave o tome da li ga je uopšte bilo ili se u Srebrenici dogodio samo „stravičan“ zločin.
U vreme kad je reč genocid puštena u opticaj, tamo negde 1948, nije izgledalo da će u potonjoj istoriji dovoditi do teških nesporazuma. Naprotiv. Činila se kao tačna i jezgrovita definicija „namere da se zatre jedan narod“. Кao i uvek posle velikih ratova, u to se doba naivno verovalo da ratova više neće biti, a ako ih i bude, da više neće biti genocida.
Znamo, međutim, da je put u pakao popločan dobrim namerama, pogotovo u vremenima vavilonske terminološke zbrke. Sledstveno je i dobra namera tvorca termina genocid proizvela mnoge nesporazume. Ponajpre - kako ustanoviti „nameru“? U slučaju nacističke Nemačke to nije bio nikakav problem - istrebljenje Jevreja je bio dokumentovan državni projekat. Drugi nesporazum je kako odrediti granicu između genocida i „masovnog“ zločina?
Otvorilo je to i neka pitanja iz filozofije prava. Ako se već kazna za nepočinstvo određuje prema težini zločina, pa ako je najteža maksimalna kazna (koja se više nigde i ne izriče) za najteže zločine - uključujući i masovne - smrt, koju težu kaznu izreći počiniocima genocida? Budući da teže kazne nema, podozrevam da je kvalifikacija „genocid“ smišljena s naivnim ciljem da stigmatizuje i postidi zločince, koji, uzgred, da su imali stida, zločine ne bi ni činili.
Filozofski posmatrano, kvalifikacija „genocid“ je uvođenje jedne čisto kvantitativne kategorije u metafizički problem zla, a poznato je da metafizika i kvantitet ne idu zajedno. Broj žrtava zločina ne povećava monstruoznost zločina. Dalje se naprosto nema kud.
Ova razmišljanja su bila uvod u kratku analizu stravičnog amoka koji se na vest da je crnogorska Skupština - mimo beogradskih i banjalučkih očekivanja, usvojila Rezoluciju o genocidu i Srebrenici i zabrani negiranja, minimiziranja i omalovažavanja istog - proširio po Srbiji i srpskim zemljama.
Iako se u Deklaraciji/Rezoluciji - šta li je - kojom je zločin u Srebrenici proglašen genocidom, nigde ne pominje srpski narod, srpske mejnstrim elite - i kulturne i političke i (paravojne) - daju sve od sebe da odgovornost za srebrenički masakr prebace na Srbe sve i svuda.
Ako ostavimo po strani moralnu otupelost i beslovesnost „dominantne elite“, kako bi ih nazvala Latinka Perović, to (neodustajno) čine iz dva razloga: jednim delom iz tribalne emotivnosti i solidarnosti, koja nepočinstva učinjena prema inoplemenicima suštinski i ne smatra zločinom, a drugim delom iz sitne političke računice (krupnijih računica u Srbiji i nema).
Računica je u suštini jednostavna, iako će u krajnjem ishodištu biti paprena. Navodna mržnja, zlonamernost i zaverenost okolnog sveta protiv Srba, Srbije i pravoslavlja je snažan faktor homogenizacija u samoizolaciji, permanentnom ratu protiv realnosti i otporu svakom kulturnom i emancipatorskom napretku. Ta nit krivuda kroz istoriju novije Srbije kao metastaza socijalnog kancera koji pruža imunitet prema spolja, dok razara društveno tkivo.
Otuda se svaki iskorak iz te paradigme shvata kao izdaja ili - narodskije - „zabijanje noža u leđa“, kako je podgoričku rezoluciju opisao legendarni DM Palma. Ništa blaži nije bio ni Vulin - prvi luping Srbije - koji je zapretio zabranom ulaska u Srbiju svim CG poslanicima koji su glasali za Rezoluciju i na kraju im poručio da su se „ispisali iz Srba“.
Dojučerašnji miljenik srbijanske političke scene, kako režimske tako i opozicione, Zdravko Кrivokapić prekonoć je proglašen za izdajnika, plaćenika (dopisati po volji) i kolaboranta Mila Đukanovića, a napred pomenute izjave - i sijaset drugih, još glupljih - još jednom su potvrdili da srpske kulturne, političke i paravojne elite Republiku Crnu Goru smatraju privremenim provizorijumom, nekom vrstom srpske zemlje u dijaspori, koja ima moralnu obavezu da aminuje sve odluke Beograda.
