Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Deca putuju u neke bolje svetove. Oni su im dostižni tek ako tamo ostanu zauvek. To bi mogao da bude deo odgovora na pitanje iz naslova. Zemlja bez dece postaje pustinja, a deca odlaze iz nje jer je to već postala. Kao naš zatvoreni deveti krug, Rio tinto u krvi, Bor u plućima.
Na svakom koraku srećemo zaumnu i strašnu poruku, nejasnu u svakoj nijansi, otrovnu u svom cinizmu. Selektivnu po smislu, isključivu po suštini, gadnu po stilu: Aleksandar Vučić, za našu decu!
Nije li takva javna izreka, sročena da baci zrak svetla na nosioca brige o onome što je suština svega? Njegovo je staranje o rađanju života suvišno i afektivno već u nakaznom začetku. A embrion rasula je ime boga koji je sam sebe video takvim i uzdigao se na tron od gliba i pleve, slaveći razdragano svaku svoju ludost. Pozivanje na decu koja su odrasla ili tek odrastaju i prisvajanje njihovog postojanja, primer je bezočne upotrebe reči u kojima nema ničega od pamćenja.
Onima koji mi zameraju da pišem crno mada crno jeste, a ja bih ipak morao da tragam za svetlim primerima, gde ima radosti i veselja – nudim temu o deci Srbije. Ispašće da je ova priča teža i tamnija od drugih jer udara u samu dušu, tamo gde smo tanki, osetljivi i plačevni. Ništa na ovome svetu nije vredno suze jednog deteta, rekao je pesnik i time je možda zaokružio svoj potresni poetski opus.
U ružnom političkom slengu, postoji davno ofucana parola kako su „deca naša budućnost“. Ta tvrda, rigidna zamisao negde arhivirana pa oživljena, kazuje nam o budućnosti koja iz nje isključuje one čija je, a daje je onima koji je, da je pravde nikada ne bi ni imali. Deca su svoja budućnost, ako im je ne oduzmu parole i ljudi koji stvaraju naše zagađene svetove, i ona je samo u prošlosti kreatura koje su im oduzele svaku nadu.
Decu o kojoj ovde govorimo, ne delimo po uzrastu: odojčad, školarci, apsolventi. Oni koji su na granici postanja ljudi od dece ostali bez radosti konačnog odrastanja, videvši da su ih lažni glasnici prevarili, i da tu praštanja nema.
Šta Vučić radi za svoju decu? Odakle potiče njegova briga, nije li izreka sektaško tetošenje izabranog stranačkog naraštaja? Imaju li naša deca, rasla u oazama slobode, bilo šta da traže među njihovom, koja su iznikla iz drila partijskih akademija? Tamo deca ne mogu da nauče ništa od onih koji ništa i ne znaju, nego ih dresiraju da uoče sve što je drugačije od ideje njihovih dresera i ne pristanu na to.
Nosilac liste na kojoj su njihova deca, nije se dotakao suštine kad je uzeo sebi tešku temu: da govori o natalitetu i demografskom sunovratu. U pokušaju da obrazlože svoju zamisao šta su to u stvari deca i kako nastaju, često se koristi neljudska dosetka o „najvažnijoj biološkoj supstanci“, koja jedan narod čini vitalnim. To nije biološka supstanca koja može biti ostvarena u beskonačno mnogo nehumanih varijanti. To su ljudska bića. Deca su ljudska bića, da ih takvim vidite, možda bi kad porastu ostala sa nama i pravila sebi svoju, jer bi sama sebi stvarala prostor za slobodu i ljubav.
Nosilac svih lista je na vreme otkrio i neke posebne razloge reproduktivnog zastoja u Srbiji. Deca se brže i lakše začinju na nižim spratovima, do četvrtog recimo. Iznad petog ide nešto slabije, u soliterima nije vajde ni probati. Najbolji rezultati se postižu u prizemlju. Ideja o sloganima za stimulaciju rađanja pobačena je već u prvom mesecu. „Dosta reči, nek zakmeči“. To je idiotska pobednička misao koja je kampanju pretvorila u urnebes a mladoženje u mlakonje.
Vladalac ne misli da prestane sa natalnim stimulansima, koji su lišeni bilo kojih tragova pameti. Imamo sve, i imaćemo svega sve više. Ne vidi nam se kraj, visovi su naši domovi. Ne možemo se spasti izobilja. Svega ima, nema dece. Za pedeset godina neće nas biti, to što steknemo neće imati ko da troši. Dajte ljudi, ako boga znate, preduzmite mere, uradite nešto, niste evnusi! Bez dece, mi smo mrtav narod, iako se nećemo predati. Molim vas, svi koji mogu i imaju s kim, u akciju. Da vas ja kao predsednik ne učim kako se to radi. Da vam ja ne pravim ono što morate sami! Obezbedićemo niže spratove, suterene i podrume za naše satire, babe i dede idu u potkrovlja pa neka čine šta im je volja. Ostavite se svih poslova, ne bojte se pandemije ona beži od onih stvari kao đavo od krsta. Navalite u ime naroda!
Ovaj dirljivi proglas, na ovom mestu malo potenciran, ostao je bez odjeka. Nosilac liste Aleksandar Vučić za našu decu, nije razumeo smisao reprodukcije. Mnoga deca, koja će se tek roditi, odlučila su da se ne rađaju ovde. Njihovi roditelji, deca mrtvog društva, živeće na bilo kom spratu, i voleti se tamo daleko odavde, gde se ne vidi isto lice deset puta na dan, slobodni od napasti. Deca se rađaju zbog života i životu pripadaju a ne državi.
Lice koje se ne može izbeći niti podneti uči nas ljubavi. Ljubav koja začinje život, ne može se voditi pred tim licem.
