Dragan Velikić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Autentični manjinski čovek, s dva bremena na leđima, postaće kentaur koji tumara na rubnim predelima i ne želi da bude bilo šta drugo, samo kentaur, kojem još nisu pronašli odgovarajuće mesto u nacionalnom zoološkom vrtu. Njagovo dvojako ja je prokletstvo i, ujedno, blagoslov, ne može da pobegne ni od jednog, ni od drugog, jer time bi porekao sebe.“
Navedeni odlomak je iz autobiografskog romana Lasla Vegela Nesahranjena prošlost (Akademska knjiga, 2021) u prevodu Arpada Vicka. Na tri stotine strana ispisane su razne pozicije jedne manjinske egzistencije tokom poslednjih osam decenija na našem tlu. Sintagma „naše tlo“ pokriva sve one države u kojima je živeo autor Nesahranjene prošlosti ne pomerajući se iz Vojvodine, tačnije, pokriva države u čijem sastavu je bila Vojvodina, ili još tačnije, države koje su prolazile kroz građanina Vegel Lasla. A to je sasvim u duhu iskaza Šandora Maraja, što je moto ove knjige: „Autobiografija je opravdana samo ako pisac svoje lično bivstvovanje doživljava kao mikrokosmos koji je organska dopuna univerzalnog bivstva. Dakle, ne izveštava o tome šta se desilo njemu i oko njega, već zapisuje kako se svet dogodio u njemu.“
A Vegel upravo to čini. Njagov autobiografski roman prati periode koji su kanononizovani istorijskom distancom, ali i ona se menja pod uticajem „nesahranjene prošlosti.“ Sve ono prećutano i sklonjeno u magaze zaborava kad-tad se povampiri i preti da naruši jednom zasvagda utvrđenu istinu. Međutim, Vegel ni u jednom trenutku ne ispušta iz vida kontekst u kojem se dešava istorija sa velikim I, i kako se ona prelama sa privatnom istorijom malih ljudi. Stvari se komplikuju kada nacionalna pripadnost postane kvalitet po sebi, kada se suzi prostor slobode manjinskom čoveku, manjinskom ne samo po nacionalnoj pripadnosti, već po pitanju opredeljenja za osnovne civilizacijske vrednosti, kada se ukine načelo privatnosti pojedinca. I kada je manjinski čovek u iskušenju da manjak poželjnih krvnih zrnaca nadoknadi priklanjanjem vladajućoj političkoj opciji u pokušaju da se zaštiti tarabom većine. A to se redovno dešava kada dođu „smutna vremena“ koja na našem tlu nikako da prođu za poslednje tri i kusur decenije. Miloševićevo „zlatno doba“ zamenili smo Vučićevim, izuzmemo li kratak period interegnuma sa natruhama demokratije, koji je okončan ubistvom Zorana Đinđića. Već skoro čitavu deceniju svedoci smo najgore vlasti koja je pljačkom prevazišla turske dahije. Кako danas stojimo po pitanju manjinskog i većinskog?
Danas je u Srbiji pamet manjinska. Jer, i zdrav razum je manjinski. Većinski su jedino ludilo i kukavičluk. Tako to biva kada nema suočavanja sa tamnom stranom prošlosti, kada ona ostane nesahranjena, kada nelustrirane ubice bivaju uzori naciji. Srbija je danas prostor opšte zapuštenosti u kojem je održavanje haosa princip na kojem opstaje naprednjačka vlast. I epidemija kovida se koristi kako bi se narod držao u stanju straha i neizvesnosti. Državni tabloidi danonoćno denunciraju svakoga ko se pobuni i pokuša da ukaže na laži, lopovluk i korupciju režima.
Neće Vučić da se zamera „srpskom svetu“. Procenio je da u tom zabranu jurodive populacije ima sigurne glasove. Od samog početka epidemije kovida nema jasne strategije, niti se insistira na poštovanju mera, već se primenjuje sistem toplo-hladno. Može da bude, al’ ne mora da znači. I pored zahuktavanja epidemije, u javnom prevozu malo ko nosi masku. Ovo je sada epidemija nevakcinisanih, epidemija antivaksera. Njihov je bio onaj treći, i sada, ovaj četvrti talas. Njihovi su svi budući talasi.
I zato ne treba da čudi što većina ne nosi masku. Nemamo mi šta da krijemo. Jer, i vlast je odbacila masku, otkrivši nam svoje ledeno lice kriminalca. Srbijom vlada Nevolja.
