Piše: Svetislav Basara
Tokom dvadeset dana, koliko sam bio na odmoru, politička fantastika u Srbiji je procvetala stotinom cvetova, a iz bogate ponude moju pažnju su privukla dva psihodelična bisera, koji će biti tema naše današnje kolumne.
Krenuću hronološkim redom, od prvog bisera, spektakularnog otkrića (neuspele) zavere za ubistvo Visokog Mesta infarktom, koju je „raskrinkao“ lično zaverenik koji je principijelno odbio da učestvuje u zaveri, Saša Janković.
Elem, gostujući u nekom podkastu, Janković je obznanio da su ga u vreme dok je bio opozicioni hit dana, N. N. ambasadori savetovali da se okane stare staze opozicionih grešnika - tj. konfrontacije s Vučićem - i da, umesto toga, primeni danajsku strategiju „približavanja“.
Kako bi Janković to „približavanje“ izveo, kakvo bi prijateljstvo/savezništvo iz te rabote trebalo da ispadne, to iz smušenog transkripta nisam uspeo da razaberem, kakogod, štagod, zavera je trebalo da završi tako što bi Vučiću - u trenutku kad sa užasavanjem shvati da ga je Janković izneverio - srce prepuklo od izneverenosti i tuge.
Srpska politička istorija prebogata je zaverama i atentatima. Uglavnom uspelim. Među retkim neuspelim „ističe“ se pokušaj ubistva kralja Milana govnima - znate priču o tome kako su složna braća kralju pretesterisala daske u nužniku, da se ne ponavljamo - ali ubistvo infarktom, e to bi naš ionako visok atentatski rejting podiglo do zvezdanih visina.
Možebiti da Janković priču nije izmislio - lično sam se uverio da se među ambasadorima može naći solidnih budalesina - a ako je nije izmislio, treba mu verovati da nije prihvatio ambasadorsku ubilačku ideju. Pre svega zato što Janković nije ubilački tip, potom zato što je ideja basnoslovno imbecilna.
Ne lezi, međutim, vraže. Režimski odbrambeni mehanizmi i organizmi su Jankovićevu priču dočekali ko keca na desetku i pokrenuli uragansku kampanju protiv N. N. počinilaca, sam Janković je prekonoć postao persona grata na dvoru, a cela afera je počela opasno da liči na legendarnu scenu iz stripa „Mirko i Slavko“, u kojoj Slavko kaže: „Mirko, pazi metak“, a Mirko replicira: „Hvala, Saša - pradon, Slavko - spasao si mi život“.
Da politički život u Srbiji počne sve više da liči na strip „Mirko i Slavko“, značajno je doprinela i predizbornost koja se se sve više zahuktava. Opozicione ambicije rastu, guzice zevaju, autokandidature pljušte, a moja neznatnost će iz bogate ponude izdvojiti dve, Tadićevu i Ivan Ivanovićevu.
Ne sporeći Tadiću ustavno pravo da bira i bude biran - čak i podržavajući njegovu kandidaturu - obznanjujem SNiS-u da se svi oni (mada ih neće biti mnogo) koji daju glas čoveku koji je spičkao dva mandata da bi upropastio ono malo reformi koje je doneo Peti oktobar, imaju smatrati najužim izborom za titulu imbecil veka. O nešto ozbiljnijoj, Ivanovićevoj samokandidaturi čitajte u sledećem broju.
