Nebojša Romčević
Šteta koju je vlast nanela Srbiji je kolosalna
Nudimo povoljno pokorno, polupismeno stanovništvo sklono idolatriji, sitnim krađama i teškom fizičkom radu. Stanovništvu je potrebna generalka, ali i u ovom stanju je vozno. Lako se održava i hrani se mitovima. Radiće za stan i hranu, hrana nije obavezna. A ni stan. Prvih deset kupaca dobija i besplatan spektakl otvaranja fabrike uz zakusku i slikanje sa predsednikom
Na molbu da kroz razgovor pretrese godinu na isteku, dramski pisac i redovni profesor beogradskog FDU Nebojša Romčević odgovorio je potvrdno, usput rekavši: „Eto kakva je bila, mene zovete za komentar.“ Iscepkana na desetine epizoda objedinjenih u isti narativ – onaj u kojem je doba zlatno ako je TV ekran pink boje, rad crn, a zelenila sve manje – prema njoj je moguće zauzeti jedan od dva suprotstavljena stava: ili je sve zaista bilo super, ili gotovo ništa nije valjalo. Romčevićev pesimizam nije stvar uverenja, kako kaže, već je nahoče logike, pukog sagledavanja stvari koje su se objektivno desile, naočigled svih, i čini se da prostora za optimizam ima koliko i za mogućnost mirne primopredaje vlasti, ako se ikada desi. Ipak, vredi pokušati – da mu je neko na početku godine rekao da ćemo je ispratiti s blokadama puteva i međunarodnih saobraćajnica i da će vlast povući dva zakona koji su naveliko prošli procedure, da li bi se radovao ili bi u tome video da smo, kako je negde rekao, „lift koji samo što nije tresnuo o dno“?
„Zapravo ne. Delimično buđenje naroda me ispunjava određenom radošću, ali ne i preteranim optimizmom. Ogromno i nenadoknadivo vreme je potrošeno, šteta koju je ova vlast nanela Srbiji je tako kolosalna, tako pogubna, tako temeljita da ni pet miliona ljudi na ulici ne bi u meni probudilo neku veliku nadu. Plašim se da su nas Vučić i njegova divlja horda prevukli sa one strane državnog opstanka i jedino čemu mogu da se nadam je neko sasvim neodredivo geopolitičko čudo, koje bi nam dalo nekoliko godina predaha dok smislimo kako da se izvučemo sa dna ovoga ponora u koji smo bačeni. Ali, čudo je čudo zato što se retko ili gotovo nikako ne dešava. Da sam vernik i da imam samog Boga na speed dial-u, ne bih tačno znao za kakav izlaz da ga zamolim“, ističe Romčević.
Ekologiju je moguće predstaviti kao politizovanu, ali vodu, vazduh i zemlju malo teže. Valjda zato vlast o protestima govori kao o ekološkim, a ne kao o borbi za životnu sredinu. Da li je životna sredina kao poslednja na dobošu ujedno i poslednje polje političke borbe?
To što vlast „priča“ ne zanima nikog ozbiljnog. Sporenja sa predstavnicima vlasti, koji su svi odreda nepismeni i nemušti, ta bitka bez cilja i pobednika u kojoj vlast dolazi do daha od lavine skandala koji sustižu jedni druge, relativizuje i razvodnjava istinu do placeba, to je poslednje uporište koje im se pruža tako što ih još poneko ozbiljno shvata. Za hvatanje predsednika ili premijera u laži negde je potrebno istraživačko novinarstvo; kod nas je dovoljno upaliti televizor.
Zato mislim da je sasvim uzaludno trošiti vreme na vulgarne marketinške tlapnje predsednika (a i premijerka je počela da tlapi big time) koji se smatra pozvanim da određuje odakle dokle se politika prostire, a odakle dokle su „opravdani zahtevi“, a sam svako jutro grabi izveštaje o rejtinzima kao narkoman na odvikavanju i planira kako da pregura do večeri. Ne postoji ništa u polisu što nije politika.
Čini se da se vlast na protestima suočila s time da sve teže prikriva svoje strateško opredeljenje opšte rasprodaje. Da li su im ove vesti teško pale?
Ljudima na vlasti je već nekoliko godina unatrag postalo savršeno jasno da ih na kraju njihove političke priče ne čeka nikakav prolazak kroz slavoluk, čak ni topli zec. Oni se bore da prežive dan, oni se kockaju svojim i našim sudbinama u igri koju ne poznaju i gube. Oni znaju da će dobrovoljno baciti karte tek kada potroše sve žetone, odnosno resurse i stanovništvo i zaduže još nerođeno potomstvo. Svakome je jasno da je Jadar samo maleni vrh ledenog brega opšte rasprodaje, ali, rekao bih da su na njega ozbiljno secovali, jer Rio Tinto, bar po pisanju britanske štampe, ima ozbiljna iskustva u korupciji nedemokratskih režima. Rio Tinto i verovatno još nekoliko sličnih poslića su slamke spasa za koje se ovaj nagojeni režim drži.
Da li je Jadar postala jedina skuplja srpska reč od Кosova?
Jadar je svakako mali deo jedne velike slike prodaje ove zemlje. Beograd na vodi je već bio sasvim jasan signal da ne postoji granica koja se neće preći, vrednost koja se neće prodati i budućnost koja se neće ukinuti. Jadar je zapravo velika generalka konačnog sukoba u kome će izgubiti ili vlast ili narod. Ni vlast ni narod više nemaju manevarskog prostora, mogućnosti za kompromis ili srednja rešenja. To ne kažem ponesen strašću, već utučen logikom.
Piše Stefan Slavković, Foto Đorđe Кojadinović
Opširnije u novogodišnjem izdanju NIN-a
