Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 28.1.2022.
„Je li be! Kad će dođete vi odozgore iz taj vaš izdrkani Beograd, da si odnesete ovoga što visi na Ambasador? Živ me sram izede da uz nas živi i ponosni Nišlije, tolko gadan tip visi izlepljen koj zna od kad. Mislio sam ja ispisniče da preduzmem nešto na svoju ruku, ali nemam jajca za bacanje…“
Ovo sam pre dve večeri, na divnom zavičajnom jeziku dobio od omatorelog a besnog školskog druga iz Niša. To znači da mozaični mural Vladara visok 15 spratova još stoji netaknut na prednjoj fasadi Ambasadora. I nema nameru da siđe.
Da bih proverio traje li još ulizivački likovni hepening u centru grada, pozvao sam brata da potvrdi ili negira. „Ja sam na ovo moje brdo“ – kaže on. „Ali sad ću da trknem dole do varoš, pa da vidim. Mislim da će taj tu i da ostane.“
Njegova lakonska poruka glasila je: Ima ga još.
Raspitao sam se i u Južnim vestima. Tamo je. Bar je bio oko podneva.
Tako je Niš dobio novi rugobni grb varoši, totem koji očima Kim Il Sunga, zastakljen u prirodnoj veličini, posmatra svet oko sebe. A to je mnogo dalje od hotela, Vladar gleda prema Jastrepcu, okrepljen novim vidicima. Niko od onih koji su ga tu namestili ne zna šta ima dalje. Za njih je na staklenom zidu sve što postoji.
Gosti hotela žive u senci realne staklene karikature. Na svakom prozoru jedan njen deo, savršeno nalepljen da se ne skine sam od sebe, niti po volji nekoga kome džin nije po volji. Oni koji su u sobama ne vide celinu stvari.
Pozvao sam još neke poznanike i preživelu dalju rodbinu. Uglavnom ih „živ sram pojede“. Ne znaju šta da rade, nije do njih. Da je do mene, ja ga ne bi ni turao tamo, koj će moj presednik navr hotel, kaže Dobrivoje iz Jagodin malu. Al, ajde. Neki vole što je tamo. Gledamo diku i ponos, našega dobrotvora. Tako vikaju, neka si ostane. Ne smeta nikome, ne traži ni leba ni vodu. Ima ga isplaknu jedanput u šes meseci i mirna Toponica.
Glas naroda je možda ono što se ne čuje dobro. Ili takvog glasa nema, prigušen je do šaputanja. Ljudi ne pristaju da ružna slika bude obeležje grada, ali grad nema gde. Zgrada nije konj da otrese budalu sa sebe. Lik koji visi nad trgom već bi morao da se raspadne od svoje suvišnosti. Stoji kao greška slikara naivca, koji je suviše neprirodno omalao ono što već jeste neprirodno. Tako podaništvo ostaje zapisano na visokoj fasadi, kao sramni žig izgubljenog vremena.
Po urbanom predanju, ideja o likovnoj inkarnaciji Gospodara, došla je od vlasnika hotela, ko god da je on. Pomogle su ugledne (!) Nišlije, ali bez Sotirovske to nije išlo. Dobro došao predsedniče! Ta parola je postavljena na sam vrh, iznad zamašne figure koja se suvereno i trapavo izdužuje po svim spratovima. Svaka ludost može da postane navika, tako je govorio Embrouz G. Birs. Ali on je bio ugursuz, mizantrop, ratnik, dezerter i skeptik. Sumnjao je i u dobro i u zlo, u sebe i sve oko sebe. Da li su se Nišlije već navikle na ulizički fanatizam ugostitelja i kolonije podanika? Moguće je da je u opticaju mrlja koja se ne briše, i koja će vremenom dobiti spasonosnu patinu na prizoru koji se teško podnosi. Ili biljka puzavica koja će uspeti da nadraste obeleženu zgradu.
Možda Niš nije potpuno izgubio svoj ponos trpeći nasilnu promenu horizonta grada, ali letargija drži sve pod svojom kontrolom, ona je čuvar servilnih gradskih vlasti od estetske pobune.
Privatno posedovanje hotela izuzima vlasništvo nad okolinom. Fasade pripadaju očima građana, grad se sastoji od svega što se vidi. Niko u Nišu nije odlučio da staklena fasada Ambasadora nosi na sebi tako težak teret i prizor, ako izuzmemo ljude koji su napravili gosta tačno onakvim kakvim ga njihove oči vide. Rableov junak od stakla koji se pojavio u Nišu kroz hodnike vremena.
Taj gost je davno otišao, a skoro niko u Nišu ne pamti razloge zašto je uopšte dolazio. Rugobni tragovi su ostavljeni u njegovo ime, a on tako glomazan seiri nad prostorom koji je nekada bio slobodan.
Moguće je da gazda hotela ne sme sa svojih staklenih zidova da skine gazdu Srbije. Strah čuva taj estetski slom od zataškavanja. Ko bi se uopšte usudio da ga odlepljuje i smandrljava niz fasadu?
„Odavde, iz Niš je krenula pobuna protiv Miloševića“ – kaže isti Dobrivoje. Al, tad je ovde bio Zoki Živković, sad nema nikoga. Onoga zlotvora smo umeli da skinemo s vlast, ovoga ne smemo ni od zgradu da ostružemo…“
