 |
| Foto: Slavica Miletić, Peščanik |
Nadežda Milenković, tekst za Peščanik.net, 7.2.2022.
Mentalitet nacije nastaje kad većem delu stanovništva neko ponašanje pređe u naviku pa i bez nadzora počne da poštuje crveno na semaforu ili da razdvaja i reciklira đubre. Usvajanju navike obično prethodi poštovanje nekog zakona ili pravila. Da li ćete poštovati zakon ili tražiti rupe u njemu ne zavisi od mentaliteta nego od primene kazne. Mentalitet dođe posle.
Mentalitet se kreira i neuro-lingvistički. Ako se na primer opismenjavate na engleskom vi „ja“ pišete velikim početnim slovom. Probajte da sebi za dušu napišete nekoliko rečenica u kojima ćete biti Ja, a ne ja. Vidite kako vam se kičma odmah nekako sama ispravi? Ali, mi smo naučeni da ja pišemo malim, a samo Vi velikim slovom. Štaviše, generacijama smo ubijani u pojam da se ne bismo uzoholili i pomislili da smo veći od države. Piši molbu umesto zahteva da ti fakultet izda diplomu, piši molbu umesto prijave za posao, moli „gornji naslov“ da tebi „dole potpisanom“ izda uverenje. Savij se ko perorez ispred šaltera ako hoćeš da se tvoja molba čuje. Toliko smo naučeni da ne poštujemo sebe da i na obično „hvala“ odgovaramo sa „nema na čemu“. Kako nema na čemu, pa ne zahvaljuju nam se bez razloga, zašto ne možemo da kažemo „molim i drugi put“, i to je takođe pristojno a nije unižavajuće?
I onda se čudimo što na vlasti trpimo čoveka koji je toliko pun sebe i toliko nas ponižava da ga ne bismo trpeli ni na slavi. Imamo podanički mentalitet, kažu istraživanja. Većinski smo autoritarne ličnosti i tražimo da se u porodici i u državi upravlja čvrstom rukom. Zato nam i ne smeta što premijerka oslovljava predsednika Srbije sa „šefe“ iako mu nikako ne bi smela biti podređena. Pa bar da mu kao Dugouško kaže „šefe, koji ti je vrag?!“, ali ne, ona mu kaže „šefe, koji si ti car“.
Onda je valjda i očekivano da nam se pred izbore najviše nudi autokratska roba. Em ima najbolju prođu, em je ona druga roba deficitarna. Nemamo demokratiju, imamo proklamokratiju. Proglašavaju se izbori, proglašavaju se izborne liste i izborne trke, svečano se proglašavaju izborni rezultati.
A živi se izborna samovolja. Vlast vas pozove na partiju šaha, kad dođete sa šahovskom tablom ispod miške, vlast kaže: čekaj, gde su ti kopačke, pa rekli smo fudbal na male goliće. Ali ne na terenu nego u bazenu, bez sudije ali sa publikom koja nije osmi igrač sa tribina nego ispod vode, hvata za noge i davi. I vi šta ćete, naročito ako ste opozicija. Skinete se u gaće i skači.
A mi ćemo na izbore pod moranje. Jedni će glasati jer moraju zbog posla, berićeta ili ucene, drugi će morati jer nemaju drugi izbor. Odnosno, imaju izbor kandidata, ali nemaju kandidata po svom izboru.
Od mučenog Đenke su ostali bar dugmići, od demokratije (makar samo one izborne) ni to.
