Teofil Pančić, kolumna za dnevni list ''Danas''
Vaspitavan sam da ne zavirujem ljudima u krevet, lonac i buđelar. S kim se meškolje u postelji, šta im se krčka na šporetu i čega imaju i koliko u šlajpiku (ako nema razložne sumnje da su to ukrali), nije moja stvar, a nije ni javna stvar.
U novčaniku, recimo, osim para, ljudi nose i lična dokumenta.
Ni ona me ne zanimaju, pošto nisam službeno lice pa da nekoga legitimišem, a ni špicl-volonter pa da se za to voajerski interesujem.
Njuškanje po tuđim životima, poslovima i stvarima, ta u osnovi sokačarska, tračerska delatnost, jedini je stvarni sadržaj onoga što nikakvog sadržaja nema, a što je svojom prazninom ispunilo Srbiju još pre deset godina, i od tada nikako da se podigne, da se raziđe, kao nekakva magla koja je pala na nas za stalno, i ostaćemo obavijeni njome sve dok sami ne pokrenemo vetar dovoljno jak da je rastera.
Odatle, iz te toksične magle, iz tog smoga koji štipa za oči i peče za grlo, stiže ovih dana i mizeran ogovor na račun Zdravka Ponoša: on, značajno kažu, „ima hrvatsko državljanstvo“.
Say no more.
Dobro, pa šta?
Ima i srpsko.
I to ga ne čini čudnovatim kljunašem: na desetine, verovatno stotine hiljada ljudi imaju ovu kombinaciju državljanstava.
Zato što su, recimo, Srbi iz Hrvatske ili Hrvati iz Srbije, ili iz nekog tome srodnog biografskog ii porodičnog razloga.
Čovek je iz Golubića kod Knina.
To o njemu ne govori ni dobro ni loše, to je banalnost bio-geografije.
Ali u nacionalističkom umu, to što si „odnekud“ može ti u nekom trenutku biti prednost (recimo, onda kad su Srbi iz Krajine ovde bili jako u modi) a u nekom drugom postaje težak krst koji treba da nosiš ponizno, izvinjavajući se čak, mada je nejasno za šta.
Nema baš ničega neobičnog u ta dva pasoša koji se nalaze u Ponoševom buđelaru, ni u bilo kojoj drugoj kombinaciji u džepovima bilo koga od nas koji smo odavde, a to odavde i dalje je baš svugde između Triglava i Đevđelije, zato što se u mnogo važnih smislova Jugoslavija još nije raspala i neće se raspasti tako skoro, a sasvim je moguće da se neće raspasti nikada, da je ispod varljivo krhke pokorice napravljena od neraspadljive materije.
Ponoš je, dakle, dete Jugoslavije, u njoj je rođen i odrastao, i iz nje se nije nikuda ni pomerio. Isto važi i za mene i za vas i za bilo koga drugog iz našeg sveta: i Vučić, i Šešelj i Tuđman i Janša i Dodik su deca Jugoslavije.
A tek Ana Brnabić… A nigde ne piše – osim u lošim knjigama tobože deci namenjenim – da su sva deca dobra, a još manje da će biti dobra kad izrastu u ljude, ili bar u nešto što je ljudima nalik.
A kad smo već kod dece Jugoslavije…
Ovih je dana izašla knjiga uspomena Mire Furlan, prvo u Zagrebu, potom u Beogradu.
Knjiga je prevedena i ovde i tamo, jer nije napisana na hrvatskom, koji je i srpski, niti na srpskom, koji je i hrvatski.
Nego na engleskom koji je i američki, a koji je bio jezik njenog izgnanstva nakon što je iz svog jezika proterana.
I isto baš ovih dana, u Zagrebu je pokrenuta inicijativa da neka ulica ili drugi javni prostor dobije ime po Miri Furlan.
Grad u kojem je 1991, u okolnostima koje nije birala niti je nad njima imala kontrolu, postala prokazana i nepoželjna, želi napokon da joj se – makar i mrtvoj – i zvanično izvini za sve kroz šta je prošla.
I da, što je za nas žive važnije, poruči da je ona sastavni deo, važan deo, njegove memorije, njegovog trajanja i identiteta.
Da je Miru Furlan nemoguće izbaciti iz Zagreba a da to ne bude i čin samosakaćenja.
Nije teško zamisliti nekog mudrijaša kako sedi u, recimo, Beogradu i seiri nad ovom vešću, osećajući se „boljim“.
Ali, bolje bi mu bilo da vidi postoji li u Beogradu, recimo, Ulica Mirka Kovača, pa kad vidi da ne postoji, da pokrene inicijativu da takvu ulicu Beograd dobije, opet ne zbog Mirka Kovača – koji je 1991. u okolnostima koje nije birao niti je nad njima imao kontrolu postao prokazan i nepoželjan – nego zbog Beograda samog, zbog njegove memorije, trajanja i identiteta.
Naravno, kao što je i u Zagrebu ime Mire Furlan moralo da sačeka promenu vlasti, tako ni ovde Kovača neće vraćati kući oni koji ne baštine ništa njegovo, ali zato neposredno baštine onoga koji je Kovača gađao fotoaparatom u glavu.
Ali, lako je ovima što sada vladaju ovom nesrećnom zemljom. Po njima se, što reče pesnik, ništa neće zvati.
