Piše: Slobodan Giša Bogunović, filozof i teoretičar arhitekture, tekst za nedeljnik ''NIN''
Urbanistički teror ne prestaje
Grad po meri vlasti i investitora, a ne građana
U Beogradu stanovanje više nije smisao građenja. Na tržištu koje je tokom pandemije obaralo rekorde, dve trećine nekretnina se kupuje za keš, u špekulativne svrhe. Nove građevine se ne grade za ljude, već za berzu stanova. Zato je i suštinski nevažno kakva je arhitektura iznutra i spolja, kakav je grad i kakvi će biti uslovi života u njemu
Stručna javnost odavno je saglasna da se Beograd orijaški uveličava i uništava, a izgleda da je to shvatila i većina glasača. Ali shvatiće i ona manjina, kao i oni koji su tihovali, umesto da glasaju, ukoliko se nastavi dosadašnji neimarski „progres”. I takvima će se, naime, pre ili kasnije nove komšije primaći u kakvoj betonskoj novogradnji, i ukazati se kao otimači sunca i otvorenog neba, sa svom svojom larmom, mirisima i virusima. Zalud će se pitati otkud nepozvani stranci s pravom na kolonizaciju već umanjenih zajedničkih prostora. Razumeće, ali prekasno, da je prostorna, a sve više i socijalno-psihološka pritešnjenost odlika svakodnevice Beograda, kada izostane umno planiranje, stvaralačko projektovanje i brižljivo dogovaranje. Sinuće im i zbog čega je ovde rođen fenomen otpora već i samom pomenu novogradnje. Ali, takođe, i zbog čega se u običnom jeziku zaturilo izvorno značenje tog pojma, pa umesto na boljitak ukazuje na nasilje, profitersku grabež, ekološku i drugu štetu. Ovo zato što brojne novogradnje, umesto da unapređuju, vode sve lošijem i hazardnijem životu u preizgrađenom i prenapučenom gradu. A otkriće im se i to, jer se radi o vlastitoj koži, da u sredini krojenoj po meri političara, preduzetnika, skorojevića, turista i perača nelegalnog keša, običnom građaninu sleduju osećanja manje vrednosti i prekobrojnosti.
Bezočno rušenje zgrada istorijske i kulturne vrednosti, preinačavanje ambijenata, čitavih ulica i urbanih sklopova suočiće ih s novim životom u stranom okruženju, bolje reći, kazniti iskustvom bezavičajnosti danas u Savamali, Resavskoj, Avalskoj, Petrogradskoj… sutra i u delu Кrunske i Svetozara Markovića, prekosutra u Admirala Geprata, nakosutra možda i u zaštićenom naselju Cerak vinogradi, a nekosutra u čitavom Beogradu. Pa i u Beogradu na vodi, dabome, ali šta sad, sami su to tražili. I neće im pomoći ni „povraćanje“, ni „varenje“, one dve osnovne strategije („emička“ i „fagička“), koje je preporučio Levi Stros da se podnese drugost Drugog, i sve ono strano u njemu. A neće im biti od koristi ni pomirenje sa izmenjenom stvarnošću. Jer, ovde se stiglo predaleko, čak dotle da su novogradnje pretnja samoj egzistenciji, kao u Vidovdanskoj ulici ili onomad na Čuburi, dok se iz dana u dan samo nižu nove adrese stanara koji strepe da će ostati zazidani u tesnacima mraka i vlage, da će završiti pod težinom nadzidanih spratova ili u temeljnim jamama susednih gradilišta, pomenimo tek jednu - Ulicu Stjepana Filipovića nad Prokopom. Suočen s hlepnjom profiterske urbanizacije, koju je ovih godina svuda neupitno podsticala i omogućavala pustopašna vlast, Beograd je u vanrednom, a njegovi ugroženi i uplašeni, sve češće i pobunjeni stanovnici, gotovo u ratnom stanju.
Istog se plaše i stanovnici Novog Beograda u blokovima (8, 44, 70a…), koji dobro znaju, barem starija generacija, šta je osećaj zavičajne neukorenjenosti. Premda im je grad delo „velikog urbanizma“, trebalo je vremena da se nadvlada mrzovolja pogubne jednoličnosti s dejstvom veoma slabašne vezanosti za mesto. Jer, revolucija nije uspevala da čak ni svojim revolucionarima probudi osećanje pripadanja habitatu bez istinskih ulica, trgova, crkava, kohezivnih malih zajednica.
