Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Bilo je neko takvo vreme kada se Vuk Jeremić pitao za nešto u ovoj zemlji. Ne zato što su mu glasači dali poverenje da se pita za nešto, nego zato što mu je onaj za kojeg su glasači glasali, iz nekog razloga za koji nam nikada nije dao dobro objašnjenje, dao u ruke vlast i moć za nešto takvo. Posle se pokajao, ali bilo je već prilično kasno.
Onda je to njihovo vreme prošlo, na vlast su se vratili gori od njih, sa izuzetkom Jeremića. Od njega nije našao gore čak ni ovaj koji nađe najgore u svakome i najgore među svima, a i sam je najbolji predstavnik najgorih. Da nisu obojica toliki narcisi, mogli su sasvim lepo sarađivati.
Mnogo je vode proteklo od tada ukorićenim i neukorićenim srpskim rekama, ali Jeremić je i dalje tu, i preti da se povampiri. Glasači su, doduše, bar u ovome racionalni, pa se slabo hvataju na taj lepak: zašto da glasamo za nekoga ko je bio Sve Ovo pre Svega Ovoga? Ali opet, nikad ne znaš, hirovito je i zaboravno biće srpski glasač i zato treba biti uvek na oprezu, pratiti poteze Jeremića Vuka, i mlatiti po njegovoj senci dok je još mala.
Ovih se dana, evo, Jeremić blagoizvoleo očitovati oko uvođenja srpskih sankcija Rusiji – sankcija od kojih, znamo, cela Rusija drhti kao da joj je već zima.
Hoće se reći ovo: neće Rusiji biti ništa od srpskih sankcija, ali bi Srbiji moglo da bude štošta od ne-sankcija za Rusiju. I to je znaju svi, Jeremić takođe.
A šta tek s tim da je pitanje sankcija Rusiji pomalo. makar malčice, da prostite, i moralno pitanje? I normalan ljudski, ako hoćete i bratski dug zemlji koja Srbiji nikada ništa nažao nije učinila, a koja sada kataklizmično strada od onih kojima Jeremić, da se on pita, ne bi uvodio sankcije osim ako mu baš upere bazuku u slepoočnicu?
Govori, dakle, Jeremić ovako. On sankcije, da se njega pita, uvodio ne bi. A ako bude štete po Srbiju. Nikome ništa. A ako joj bude zaprećeno? Ma, ni tada. Ali, šta ako ipak… ako baš jaaaako… E, tu Jeremić staje da trezveno porazmisli, ipak je on ozbiljan i odgovoran čovek u skupom odelu.
I tako nastaje nešto što bismo mogli nazvati „Vukova lestvica košmara“. Ako bi nam, recimo, „otežali pristup fondovima EU“, to Vuka J. uopšte ne bi impresioniralo, „potrebno je više od toga“. A ako bi nam vratili vize? Za vas ili za mene, za sve obične smrtnike i prievropske siročiće između Preševa i Horgoša to je vizija apsolutne strave, ali Jeremić je skoro ravnodušan, jedvice ambivalentan, nije baš ubeđen ni da je to dovoljno. Možda ga treba razumeti: zar je on lično, i takvi poput njega, ikada imao problem sa vizama? Zar je ikada presedao od jednog do drugog konzulata, zar mu je ikada život presedao u apsurdnim poniženjima?
E sad, ako bi nam baš zapretili bombardovanjem, ili ako bi nam zaveli iste sankcije kao i Rusiji, možda bi se tvrdo patriotsko srce Jeremićevo malo smekšalo, možda bi mogao da razmotri mogućnost pridruživanja sankcijama tiranskom kremaljskom režimu, ako ga, Jeremića, ovi naši vlastodršci lepo zamole i ako nam svima lepo nacrtaju da je doteralo cara do duvara.
Ali ništa manje od bombardovanja ili od totalne izolacije ne dolazi u obzir kao razlog popuštanja, Jeremić se Vuk ne bi mogao pogledati u ogledalo kad bi tako lako prodao medveđu kožu našeg navodnog Velikog brata sa severa. Ovaj, doduše, prema našoj koži nema nikakvih obaveza, ali to je nešto drugo, bar u glavi Jeremićevoj.
Naposletku, dodao je Jeremić i da „radikalan zaokret ka Zapadu ne mora nužno značiti dobrobit“ za Srbiju.
I to je načelno tačno: ako spazite nešto što izgleda kao patka, hoda kao patka, glasa se kao patka i pliva kao patka, to ne mora nužno značiti da je u pitanju zaista patka. Samo što je veoma, veoma verovatno da to jeste patka. A sve i da nije patka, mnogo je verovatnije da je guska, nego da je motokultivator.
A da mi ipak lepo ostavimo Jeremića da se čepi na ona, kako ono beše, „četiri stuba spoljne politike“, a da mi u međuvremenu odrastemo? Jer ovo stvarno već predugo traje. Ako je i do najburnije i najproduženije adolescencije, dosta je.
