SVETISLAV BASARA - Autokrvoproliće



Piše: Svetislav Basara

Naša današnja kolumna u izvesnom smislu nastavak je jučerašnje, ali bi zbog nostalgičnih natruha mirne duše mogla biti pročitana u emisiji „Dva bela (usrana) goluba“, ako ta emisija još postoji. Može biti poučno.

Da bismo ispričali priču, moramo se vratiti podaleko u prošlost, u rane sedamdesete godine XX veka, u SFRjot. Zbog prirode tadašnjeg jednopartijskog sistema - i posledične nemogućnosti da srpske podele poprime političku formu - jedna od retkih dozvoljenih srpskih podela bila je srpska podela na „hipike“ i „silose“ (tako se tepalo kriminalcima i siledžijama).

Silosi su voleli da zlostavljaju hipike. No big deal. Čupanje za kosu, lupanje čvrga, verbalno ponižavanje i ostali sitni zločini. U skladu sa doktrinom „peace, brother, peace“, hipici su sve to strpljivo podnosili. Silosi su, inače, danas očevi - neki bogme i dede - generacija dizelaša i navijača. A šta su hipici? Eh, šta? Ostareli hipici. Šta bi drugo mogli biti?!

Garantujem za tačnost sledećih informacija. Jednom zgodom je grupa čačanskih silosa nekim poslom navratila u Užice, put ih je naneo na sastajalište drevnih hipika, Trg partizana, na kome su se čačanski silosi odali omiljenoj zabavi - maltretiranju hipika. To nije promaklo pažnji užičkih silosa, koji su dangubili u obližnjoj Gradskoj kafani i koji su - videvši šta se radi - skočili ko opareni i žestoko ispampulecali čačanske silose.

Na pitanje šefa Gradske kafane, legendarnog Rada Ustaše, kakva koincidencija u nadimku - a zašto užičke hipike brane od čačanskih silosa kad ih i sami maltretiraju, usledio je sledeći odgovor: „E, ali to su naši, užički hipici. Samo mi imamo pravo da ih maltretiramo.“

Ova poučna priča je bila kopča sa našom jučerašnjom kolumnom, a istovremeno i pitanje od 1.000.000.000 rubalja: šta je to u srpskom biću što se užasava krvoprolića ako ga počine ustaše - umal, grešna mi duša, ne napisah „užički silosi“ - a što ih navodi da pod guber odgurkuju krvoprolića koja su Srbi činili nad Srbima, umal, grešna mi duša, ne napisah „užičkim hipicima“.

Unutarsrpski pokolji nisu počeli u Drugom svetskom ratu, dokle kolektivno pamćenje najdalje seže, a već polako počinju da blede. Jok. Oni su konstanta. Ponavljaju se u gotovo pravilnim (ne mnogo dugim) razmacima od Prvog srpskog ustanka do... Dokad? Do sledećeg unutarsrpskog pokolja koji će zasigurno uslediti čim se stekne međunarodna politička volja.

Svako malo ćete pročitati da su arhijereji SPC, uz sasluživanje Mila Dodika, održali parastos „dvadeset osmorici, trideset dvojici“ itd., negde zaklanih/ubijenih, nikada, međutim, SPC - a još manje Mile Dodik - nije održala parastos sedamdeset četvorici Srba koje su krajem XIX veka - slaveći u narodnom odisaju, izbornu pobedu - neki drugi Srbi usmrtili žive ih spaljujući i natičući ih na kolac. E, sad se stavite u kožu nekog ustaše, pa recite „po duši“ zar vam na pamet ne pada sledeća pomisao: „Ako se već kolju među sobom, zašto ih i mi ne bismo klali“. Abu Ćirjak bi na to - gde li je, šta radi - rekao: „E, ali to je autokrvoproliće“.