Piše: Svetislav Basara
Prilikom redovne sedmične inspekcije sajta NSPM - koji je zbog vanredne ratne situacije privremeno ukinuo sportsku rubriku i čitulje - obavestih se da Đole Vukadinović nije zadovoljan razvojem situacije na ukrajinskom bojištu. Takođe se obavestih da je zabrinutost prethodno podelio sa čitaocima Politikine Rotopalanke, koja bi - da je Srbija upola suverena koliko Rusija - morala ili da ponese oznaku „strani agent“ ili da bar promeni ime u „Beogradska Pravda“. Kakva vremena idu, uskoro bi mogla postati Ženmin žibao na ćirilici. (Ženmin žibao je list vladajuće Komunističke partije Kine).
Šta, dakle, kaže Đole? Isto što i Milinčićka, samo na filosofski način. Kao zagovornik jezgrovitosti tipa „krk u pizdu“, Vukadinović već u prvoj rečenici, takoreći s vrata, svoju meku moć - umal ne napravih frojdovsku omašku, pa napisah „meki qwrz“ - trpa u jednu rečenicu. „Hajde da kažemo u jednoj rečenici“, kaže Đole. „Zasad pobeđuju Rusi, ali na poene, neatraktivno i sporo, a kraj se još ne vidi.“ (Krv ti j*bem.)
Đole je izgleda očekivao atraktivnu ratnu pobedu nokautom u drugom minutu prve runde, što ne bi bilo ni po jada da isto to nisu očekivali i kremaljski warlordi. Dogodio se, međutim, neki golem zajeb u računu, pa se boks meč odužio, a kraj se, što reko Đole, ne vidi. Kremaljski stratezi (teške li reči) očigledno nisu čitali - a izgleda da ni Đole nije čitao - generala-filozofa Fon Klazuevica, koji kaže da je „rat produžetak politike nasilnim sredstvima“.
Pisac je hteo da kaže da najpre moraš imati nekakvu politiku, pa je onda - ako stvar zapne - nametnuti ratom. Ćorav je posao povesti rat pa posle praviti politiku. Kremaljski stratezi su napravili istu grešku - koju, iz nekih razloga, od njih nisam očekivao - kao ovdašnji bašibozuk, agra i brabonjci koji su, sa arsenalom smešnim u odnosu na ruski, bili naumili da obnove Dušanovo carstvije.
Kao pariski šesetosmaši i sprski brabonjci, i kremaljski warlordi su zapravo hteli nemoguće. I hteli su ga odmah. Nokautom. Hteli su, naime, da vrate prošlost tako što će vojnom silom zaposednuti prostor. Jbg, vreme ko vreme, prošlo. U takvim poduhvatima vojna nadmoć - pa čak i zaposedanje prostora - ne znače ništa, a stvar završava onako kako završavaju plastičnooperativni pokušaji vraćanja mladosti - tako što podmlađenoj dami u avionu eksplodiraju silikonske sise ili joj otpadne nos.
Psihoanaliza žudnje za nemogućim, tj. za povratkom u mladost (ili imperijalnost) predaleko bi nas odvela. Nemojmo i mi tražiti nemoguće. Za razliku od dnevnopolitičke Milinčićke, Đole - ipak je završio filosofiju - sagledava da na njegovu veliku žalost, nespektakularna „pobeda na poene“ krije mnoge opasnosti.
Po Rusiju, ne po Đoleta. On je bezopasan. Vidi Đole - mada ni pod mukama ne bi priznao - da „širenju ruske zone bezbednosti“ nema kraja i da bi to moglo završiti „definitivnim urušavanjem ruskog vojnog i državnog autoriteta i svim mogućim posledicama koje iz toga mogu proizaći po opstanak ruske države.“ J*bo je Đole čvorka ako ga Milinčička prijavi „tamo gde treba“.
