Danak u krvi - Branislav Jakovljević - Peščanik



Branislav Jakovljević, tekst za Peščanik.net, 5.5.2023.

Pišem vam iz zemlje u kojoj je u poslednjih 12 meseci u osnovnim školama ubijeno dvadeset dvoje dece uzrasta između 9 i 11 godina. Pišem vam iz zemlje u kojoj je, takođe tokom prošle godine, šestogodišnjak iz pištolja ustrelio učiteljicu. Pišem vam iz zemlje u kojoj su masovna ubistva deo svakodnevnice. Iz zemlje koja drži neslavni rekord masovnih ubistava oružjem svih kalibara na ulicama, radnim mestima, zabavama, restoranima, bankama… i naročito školama. Ne iznenađuje što na jedan takav događaj u Srbiji javnost odgovara upiranjem prstom. Ko je kriv? Porodica? Školski sistem? Država? Ministarstvo? Internet? Masovna kultura? Ovde je faza upiranja prstom prošla odavno, još posle masovnog pokolja u srednjoj školi Kolombajn u Koloradu (Colombine, Colorado 1999), u kome je stradalo petnaestoro dece. Sada se reakcije svode na rutinske izjave žaljenja, čuđenje i pozive i zaklinjanja da se takva krvoprolića onemoguće… Sve do sledećeg pokolja.

Manje od 48 sati posle pokolja u beogradskoj školi, naoružani mladić ubio je 8 i ranio 11 ljudi u okolini Mladenovca. To već podseća na seriju masovnih ubistava koja su se desila u Kaliforniji u januaru ove godine. Da li se radi o amerikanizaciji Srbije? Sredstva informisanja u Srbiji, vodeći se primerima američkih medija, govore o „masovnim pucnjavama“, što je doslovni prevod fraze „mass shooting“. Ali, ovo nisu nikakve masovne pucnjave, već masovna ubistva. Analogije između masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i pokolja u američkim školama, u Mladenovcu i Haf Mun Beju (Half Moon Bay) su ograničene koliko je ograničena analogija između Srbije i SAD. Jedina sličnost između njih je zasićenost civilnog stanovništva oružjem. Posle pokolja u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u medijima se pojavio podatak da se, prema nekim istraživanjima, Srbija nalazi na 3. mestu u svetu po količini vatrenog oružja po glavi stanovnika, odmah iza SAD i Jemena. U Srbiji se ova rasprostranjenost ubojitog oružja tumači kao posledica ratova kroz koje je zemlja prošla devedesetih, kao i posleratne kriminalizacije društva. U SAD, ona se pripisuje upornom agitovanju „pro-gun“ lobija, pre svega National Rifle Association (NRA), kao i konzervativnim političarima koji sprečavaju svaku razumnu meru regulacije prodaje oružja civilnom stanovništvu. U decembru prošle godine navršilo se 10 godina od pokolja u osnovnoj školi u Sendi Huku u Konektikatu (Sandy Hook, Connecticut), u kome je dvadesetogodišnji ubica brutalno odstrelio 20 dece od 6 i 7 godina, kao i šestoro zaposlenih u školi. Čak ni ovaj pokolj neshvatljivih razmera nije ponukao zakonodavce u Vašingtonu da donesu bilo kakve izmene u regulaciji prodaje oružja civilima. Inicijativa da se nešto promeni rasplinula se u raspravama oko Drugog amandmana Ustava SAD-a, koji navodno garantuje pravo građanima da nose oružje (debate ove vrste odavno su postale nezaobilazni deo rituala koji prate masovna ubistva u ovoj zemlji). Sve to uprkos tome što prema mnogim istraživanjima javnog mnjenja, većina građana SAD podržava strožije zakone o nabavci i nošenju oružja od strane civila. Postavlja se pitanje odakle potiče tolika moć NRA i oružarskog lobija? Tu zapravo dolazimo do jedine održive analogije između SAD i Srbije.

Posle pokolja u Sendi Huku organizovao sam tribinu na kojoj su učestvovali stručnjaci sa mog univerziteta koji se bave problemom naoružavanja civila u SAD. Oni su, svako iz svog ugla, pokušali da objasne razloge za rasprostranjenost masovnih ubistava vatrenim oružjem, kao i načine da se ona spreče. Vesti iz Beograda podsetile su me na duboke ideološke korene ove vrste nasilja, koji sežu mnogo dublje od NRA i korumpiranih političara, na koje je na toj tribini ukazao istoričar Robert Proktor (Proctor). On je ovom problemu prišao komparativno, iznevši primere nekih drugih industrijalizovanih zemalja u kojima su državne institucije na slična masovna ubistva odgovorile brzim i odlučnim donošenjem zakona o sprečavanju, ili bar oštrom ograničavanju, prodaje oružja civilima. Prema njemu, takva reakcija u SAD je nezamisliva ne toliko zbog težine Drugog amandmana ili uticaja NRA, već zbog veličine i važnosti industrije oružja (slična teza pojavljuje se i u dokumentarnom filmu Kuglanje za Kolombajn Majkla Mura). U zemlji koja svoju stabilnost zasniva gotovo isključivo na vojnoj sili, čije elite svoj prosperitet dobrim delom grade na proizvodnji i prodaji oružja –svojim životima taj danak plaćaju nedužni ljudi i deca. Ideološka nit koja povezuje korporaciju za proizvodnju oružja Lokhid Martin (Lockheed Martin) i masovna ubistva u Sendi Huku ne razlikuje se mnogo od one koja povezuje valjevski Krušik i OŠ „Vladislav Ribnikar“.