Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Neke zgrade, neke fabrike, neki putevi, neki semafori svečano su otvoreni više puta. Otvoreni su i pešački prelazi, uz uzvišene govore. Autoput koji se raspao odmah posle svečanog otvaranja, zakrpljen je i ponovo svečano otvoren, ali se ponovo raspao. I ponovo je svečano otvoren. Prilaz do njega svečano je otvoren dve godine kasnije, ali isključivanje sa autoputa nije moguće.
Svuda su se videli visoki gosti, ushićeni i srećni, najvažniji među njima je svečano otvarao najvažnije objekte i držao duge govore. Neko je brojao: ima mnogo više otvaranja nego objekata, i to otkriva tajnu našeg nezadrživog kretanja ka novim otvaranjima.
Na jednom sastanku, Šef je nagrdio lokalna rukovodstva što kaskaju sa otvaranjima. Mora da se radi i da se čuje, da se vidi koliko radimo. Ne sme dan da prođe a da se ne preseku dve-tri vrpce. Da se zna da nećemo stati.
Predsednik mesne zajednice u nekom planinskom selu od tridesetak kuća igrao je šah ispred zgrade zajednice. Predsednik je čiča u ozbiljnim godinama, a i njegov protivnik je tu negde. „Šah!“ – kaže predsednik mesne.
„ Evo ti ga na!“ – nervozno odgovara pacer sa druge strane table.
„Telefon!“ – viče nego iz zgrade. „Predsednik opštine!“
Izvoli predsedniče, javi se šef mesne. Evo, mi radimo.
Slušaj, nemam vremena da ti pričam nadugačko i naširoko. Iz centrale smo dobili nalog da svečano otvaramo.
Šta da svečano otvaramo? Ovde su samo ruine. Padaju kuće od starosti…
Ne pitaj šta. Sad ću da ti kažem šta. Samo da se vidi i da se čuje, da dođu visoki gosti, televizija i to…
Ja ovde nemam pare za tucanik. Kad padnu kiše, ima se podavimo u blato…
Pusti to. Tebi je zapalo da svečano otvoriš wc, nužnik, klozet, zovi ga kako hoćeš! Čuješ li me? Ne brini za pare. Opština će sve da ti dotera i da dovede majstori. Tvoje je samo da organizuješ.
Nužnik? Tako li reče? Da svečano otvorimo?
Tako rekoh.
Ovaj je skroz šenuo, reče predsednik mesne lično za sebe. Sve je otišlo u majčinu.
Za nekoliko dana kamion u raspadanju koji se jedva provukao do sela dovezao je cement, blokove, crep, gvožnje, pločice i neke cevke. Došli i mladi dunđeri naučeni gradnji u brzoj večernjoj školi partije, i počelo da se zida. Za manje od mesec dana, odmah iza mz nikla zgradica, najlepša u selu. Dve kabine unutra, tri pisoara i kupatilo. Milina da pogledaš. Narod, a ima ih ukupno 51 – niko mlađi od 60. obilazi i gleda. Fina stvar, dobro neki da pomisli na nas, iako ovde ništa nema. I to treba za ljudi, ovde se te stvari oduvek rade po žbunovima. Svaka čast onome ko se prvi setio, od nešto mora da se počne.
Predsednik opštine javio da na otvaranje dolazi jedan ministar lično i njegova pratnja, a zajednica da organizuje sve drugo. Da se agituje i skupi se sve živo iz okolnih sela. Uz ministra idu novinari i neki stranci, neće da bude ni jedan ambasador, ali ovi sitniji činovnici će da dođu. Opština nabavlja jelo i piće, ministar će objekat da pusti u rad. Amateri iz palanke zaduženi za folklor i pesme o lepoti kraja. Nazdravičar ima da blagosilja stvar.
Nesvršeni student primenjene umetnosti, poreklom iz sela, dobio je zadatak da napiše zamisao svečanosti.
Unutra sve mora da bude pripremljeno i autentično. Za to je potreban Mija, zvani Nosorog, čuven u pola planine kao gurman. Za njega se sprema tri dana ranije sve što može da pojede, ali da se uzdržava od odlaska na obavezno mesto, sve do otvaranja.
Na dan svečanosti, Mija je cupkao ispred prve kabine objekta, i čekao na znak studenta.
Ispred je ministar držao govor. Evo, civilizacija i njena dostignuća stižu i do nas, naša stranka i njen predsednik misle na sve, svako selo će uskoro imati ovako značajne objekte, zbogom čučavci. Oseća se zadah proleća! Da znate da država misli na osnovne ljudske potrebe. A zatim slede putevi, škola, prodavnica i ambulanta. Ovo iza mene je poslednja reč klozetske arhitekture i tehnike difuznog odvoda materije. Usred nedođije, da izvinite, čovek će moći da se oseća komotno, kao biće koje dostojanstveno živi u zemlji koja napreduje, a za ovo impresivno zdanje koje vidite, zaslužan je samo jedan čovek.
Pročitan je pozdravni telegram Predsednika. On je poručio da je ova investicija, koja će se brzo isplatiti, odgovor svima koji ne vole Srbiju.
Jedna baba je ciknula: živeo!
Predsednik mesne je rekao studentu: sad!
Student je dao znak Miji Nosorogu: sad!
Mija je utrčao u kabinu kao sumanut, i uz teške uzdahe olakšanja istovario se u skladu sa svojim nadimkom i prepunio šolju. A zatim se izgubio u šumarku.
Predsednik mesne je pozvao ministra, goste i novinare da uđu. Ostalo je da ministar samo povuče lančić, da uz poznati žubor supstanca veselo ode svojim putem. A da član vlade onda kaže: ovim svečano proglašavam objekat otvorenim, izvolite u obilazak i dalje svečano korišćenje.
Kad je ministar ušao, na njega je naleteo užasan, zastrašujući smrad. On je pokušao da nešto kaže, ali je odmah zapušio nos. Novinarske i tv ekipe su u stampedu napuštale objekat, hvatajuću ostatke planinskog vazduha, iako je predsednik opštine vikao: čekajte, treba ovo da se slika.
Do zadnjeg časa na dužnostu, uz najveće muke i grčeve u želucu, zelen i zemljosan u licu ministar je ušao u kabinu, i povukao lančić. Ništa! Onda je povukao još jednom. Ponovo ništa. Bio je u dilemi da li da ispusti dušu i tako se spase, povraća u pisoar, probije zid i utekne. Ili da psuje na sav glas, svakome na svetu, sve po spisku. Ali je ipak stigao da besno kaže predsedniku mesne: pa čoveče, ovo ne radi!
Radi, rekao je predsednik mesne. Ali kod nas nema vode. Nikada je nije ni bilo.
