Piše: Svetislav Basara
Osim moje neznatnosti - čije je poverenje odavno prokockao - moja omiljena žutara Blic izgubio je još jednog čitaoca, ovoga puta Teofila Pančića, koji je, kako se obavestih iz njegovih Nuspojava (kolumne u nedeljniku Vreme), kupovinu Blica odavno redukovao na izdanja od utorka i nedelje, utorkom zbog kulturnog dodatka, a nedeljom zbog kolumne Biljane Srbljanović.
Pre nego što pređem na meritum kolumne, otkriću vam tajnu zašto Blic, takorekući od osnutka, zovem svojom omiljenom žutarom. Mnogi misle da je to zato što Blic smatram tzv. žutom štampom, što on i jeste, ali to nije razlog. Blic zovem žutarom zato što ta reč u zapadnosrbijanskom vernakularu označava jednu formu ženskog polnog organa, kao npr. mnogo poznatija preklapača.
Blic, dakle, od osnutka smatram zvaničnim ženskim polnim organom beogradske cincarsko-kalburske čaršije. Mit o tome da je Blic bio nešto drugo (bolje) za Vesinog vakta najobičniji je bulšit. Blic je oduvek bio neoprana žutara, s tim što je Veso, kao novinar stare škole, umeo da od hrpe čaršijskih govana (i govnara) napravi čitljivu pitu. Posle Vesine smrti stvar su u svoje ruke preuzeli funkcionalno nepismeni dordomuzi koji bi i od pite napravili govno, tj. sranje. Što udarnički i čine.
Poslednji put je nečiji tekst izbačen tik pre ulaska novine u rotaciju - tada se govorilo „rasturao se slog“ - tamo negde sedamdesetih godina prošlog veka, u SFRJotu. Čak je i legendarni Rotopalankin broj u kom je umesto DRUG TITO pisalo DRUG TOTO najpre odštampan, pa tek onda bačen u makulaturu i zamenjen izdanjem u kom je pisalo drug Tito. Zli jezici su govorili - iz šestog pokušaja.
Kad deo novina - famoznih voks populija - podavije repić, a veći deo stane u odbranu patrijarhalne sholije, onda je logično da Porfirije iz faze ekspres lonca pređe u fazu lokomotive i počne da preti... Ko biva, „neće vam biti dobro ako... bla-bla... ali mi vas i dalje volimo i molimo se za vas“.
Ako se možda pitate kako to da se na moju neznatnost - koja vrlo kritički, pa i posprdno, piše o patrijarhalnim, eparhijalnim, parohijalnim i litijaškim zbitijima i personama dramatis - nikada ne obrušava pravedni gnev crkve, znajte da je to zato što moja neznatnost poznaje ustrojstvo crkve i strahove kojih se oslobađa tako što širi strah. A i crkva zna mene.
Ne, ne mislim na gomile unutarcrkvenih pikanterija koje bih mogao podastrti javnosti, o ne, nije to moj nivo, a i vrsta je pasivnog otpora, poslednjeg utočišta slabića. Nešto drugo je u pitanju.
Jednom, naime, zgodom, kad je neki skomračni kalcan iz Porfirijevog matičnog manastira Kovilja natuknuo nešto o tome da bi moju neznatnost trebalo „odučiti od svetih tajni“, objavio sam u Famoznom (kolumni) - i Porfirija obavestio SMS-om - da ću, ukoliko se tako nešto ponovi ili ukoliko neko ambiciozno popište, bilo usmenim, bilo pismenim putem, baci čifte na mene, istog trenutka napustiti zlatno pravoslavlje i preći u konkurentsku, katoličku crkvu.
Da nije šala komika, da ne pucam iz prazne puške? Ne znam. Na Porfiriju je da proveri.
