Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Kišovito proleće nas uvodi u fantastične, tamne lagume pomračenog uma. Taj misleći prostor nije bilo čiji, nego onoga koji sebe smatra gospodarom svega što je naše. U seriji teških misaonih havarija najavljuje seriju dinastičkih smrti, kako bi po svaku cenu odbranio vlast. Naša stvarnost je nepojmljiva.
Svedočimo čudima vladanja i ćudima vladara, njegovom besu nastalom iz nepoznatih duševnih prostora. Uz reči nesvojstvene ljudskom stvoru koji još ima svest o sebi. Takve ispade nisu izazvali samo protesti koji narušavaju spokoj opasne kriminalne grupacije na čelu ostataka ove države. Opravdana je njihova sumnja u opstanak na postamentu apsolutne moći onoga koji je njihov šef.
On zna da je zarobljen imperativom vladanja, teškim hipotekama, užasnim dvorskim tajnama i strahom od samoće. Bez vladarske moći on je niko i ništa, goli pištolj, ono je što jeste i što je bio pre nego što se zbog opšte ekološke nebrige popeo svima na glavu.
Njegova želja za ljubavlju i obožavanjem masa zauvek je ostala neuslišena. Osim nekoliko ulizica čije je divljenje neiskreno a ipak neukusno i teško podnošljivo, sve je manje vere u očajničke prazne govore. Onog dana se rastopio na kiši kao i njegovi privedeni obožavaoci, siromasi koji su tek na ulicama Beograda videli sve ponore njegove i sopstvene bede, dovedeni da vide svog natopljenog, pomahnitalog boga.
Neko je već rekao da on Srbiju vidi kao očevinu ili dedovinu, naslednu parcelu koju može da krčmi po vlasničkoj volji.
Niko nije dalji od Srbije nego on. On mrzi Beograd i Srbiju, ne podnosi one koji više ne mogu da ga trpe, uskoro to neće moći niko. Živi u zanosu koji donose vino i politički mamurluk.
Dva su događaja odredila ovu sedmicu kao prelomnu u raspadanju njegovih ostataka. Možda je satirična vudu magija sa ružnom krpetinom koja lični na njega, pokrenula kimovski ili erdoganovsku filozofiju primenjene tiranije. Posle samosažaljenja (hoće da me bese), i sažaljenja medija koje lično uređuje, uhapšen je novinar Boško Savković, navodno nameran da ga silom ruši vešanjem tkanine, i tako promeni neustavni poredak. Ugledni pravnici sa kojima sam razgovarao sigurni su da krivičnog dela nema ni u dalekim tragovima, čak i da je zaista nosio tu stvar okačenu na kanap. Nema dokaza da jeste. Ali mu je režimska kadinica, odrediila pritvor, pazi sad obrazloženja: lutku je video veliki broj ljudi, pa je zato osumnjičen za pokušaj svrgavanja predsednika silom.
Dakle, ljudi su videli lutku, ona im se učinila od nekud poznata. Izvesno je da su odmah počeli da misle o tome šta uraditi sa odurnim modelom, a mnogi su krenuli prema dvoru i ispisali svoje poruke. Uglavnom, gubi se, gotov si, idi na pecanje, odlazi avetinjo, i sl. Moglo bi da bude nastavljeno hapšenje slobodnih građana Srbije. I oni žele da ga svrgnu, opravdano uvereni da to mogu slobodno da žele, i da o tome govore. Pravo na pobunu je neotkolonjivo, u ovom slučaju to je odbrana okupirane zemlje.
Lutke su svuda u svetu omiljeni rekviziti protesta, i smatraju se bezazlenim oblikom neslaganja. Još se Nikson klatarao na nekoj motki a potom bačen na lomaču, Buš i Makron su u krpenom obliku spaljeni više puta. I Helmut Kol je visio na ulicama kao krpa, i dočekao kraj mandata. To je simbolika odbrane od samovolje vlasti i nije usklađena sa bilo kakvom dželatskom idejom.
Srbija je jedina zemlja u kojoj se neuračunljivi vladar ruši svojim obličjem od pačavre i vune, i toga se uplašio toliko da je odmah zabasao u prostor onostranog, posrnuo i ostao prepušten sebi. A to znači bez ikakvog oslonca. Poslušne sudije su videle isto što i on: avetnu krpetinu koja hoda po dvoru i plaši neustrašivog, koji se već zaletao da će se štrangom okačiti o luster.
A onda je u neslućenom, čudovišnom ispadu izgovorio dinastički testament u koji je ugradio živote svoje dece. Govorio je o borbi protiv ustaša (!) i da čak i posle svoje smrti, neće dopustiti da mu uzmu vlast, iz otvorenog groba će se boriti za nju.
To nije samo jezivi metafizički opit, upotreba svoje dece i suluda zakletva nad prahom i pepelom dinastije. To je neuporediva bezdušna tupost koja oduzima svako etičko svojstvo, nadmašuje sva dosadašnja neverovatna mentalna iščašenja, i navodi na opravdani strah. Čovek ima opasna ovlašćenja, a kontrolu nad sobom je definitivno izgubio. Nema kočnica, mehanizma za upravljanje, ne radi hidraulika. Sve je otišlo dođavola, no to još nije ono najgore. Niko od njegovih se ne usuđuje da mu pomogne, da ga skloni negde dok mu ne bude bolje. Ako ikada bude, a neće.
Svi su tamo uvereni da je ovo ta najstrašnija verzija njega i da će užas koji proizvodi praveći porodični žrtvenik u zamenu za vlast, nekako razblažiti otpor koji se nezadrživo širi Srbijom.
Ali, više ne može biti odustajanja. Povlačenje građana sa ulica označilo bi konačnu socijalnu smrt ovog raskoljenog društva i pristanak na beskrajnu tiraniju ludila.
