Piše: Teofil Pančić, za portal nedeljnika ''Vreme''
Sudska hronika: Sejo Sexon tužio Neleta Karajlića tražeći da ovaj obustavi izvođenje njegovih (Sexonovih) pesama napisanih za "Zabranjeno pušenje“, jer to Nele čini em bez dozvole, em u kičastom, nakaradnom ruhu i duhu. Usput je tužio i Stefana Milenkovića i RTS, ali to za ovu priču nije važno.
Tužna je to priča sa džapanjem oko autorstva preminulih ili udvojenih bendova, ali ovo je nešto još mnogo gore. "Između njih rat je stao“, što bi rekao Arsen. Dugo su, bogme, i održali koncilijantan ton, "kao da ništa nije bilo“.
Rat je rodio dva "Zabranjena pušenja“, od kojih je jedno u međuvremenu prirodno odumrlo: ono koje je, reklo bi se, imalo manje prava na to ime u jednom smislu višem od jurističkog.
Ali zaboga, stare, "prave“ pesme izvornog ZP?! Zar je iko razmišljao o tome ko je koju napisao? Sada iz ovog prepucavanja saznajem, recimo, da je "Pišonju i Žugu“, verovatno najveći hit ZP, napisao Sejo. Nikada nisam razumeo hajp oko te pesme: sama njena "dramska“ postavka bila mi je lažna, veštačka. S druge strane, "Djevojčice kojima miriše koža“ su sama esencija ne samo ZP nego celog tog sarajevskog talasa, nastalog u opreci prema prezašećerenoj "sarajevskoj pop školi“, kao pank prilagođen lokalnim uslovima. Ta je pesma ubola suštinu jednog klasno-kulturološkog angsta, koren svega onoga u čemu živimo i danas.
Da li je tu pesmu napisao Nele ili Sejo ili neko treći? Ni danas nemam pojma. Ni da saznam, ništa se za mene ne bi promenilo. Nele je, za mene, isprostituisao neke vredosti koje se samo jednom mogu prodati, i to nema veze s tim šta je ranije napisao i živi li u Sarajevu, Zagrebu ili Beogradu.
Ali se u spor između njih dvojice, ili bilo kojih drugih bivših i(li) sadašnjih Sarajlija, ne bih preduboko mešao, jer me je ovih 27 godina muklog poraća i prisustvovanje mnogim raskidima dramatičnijim od ljubavnih, naučilo da su međusarajlijski odnosi, naročito među bivšim najboljim prijateljima, teška metafizika.
Tu ne bi pomoglo ni da Aristotel dopiše još jedan tom.