Dubravka Stojanović, istoričarka
Sistem truli i guši nas
Vlast razume samo nasilje. Ona je ta koja ga proizvodi i koja je zatvorila sve kanale za mirno rešenje ove drame. Jasno je mnogima da smo stigli blizu tačke posle koje više nema povratka, jer se gušimo u bolesnoj atmosferi u kojoj se nalazi ovo društvo. Pošto je Кoštunica sprečio da dođe do suštinskog diskontinuiteta posle 2000. godine, čvrsto se držimo kontinuiteta propadanja i ne puštamo ga!
U trenutku kada su tenzije u okruženju slične onima od pre 30 godina, a vokabular u javnom prostoru možda još i gori, u Beogradu je otvorena izložba Lavirint 90-ih čiji je cilj da pokrene novi proces sagledavanja decenije koja je promenila tokove života miliona ljudi na ovim prostorima. Jedna od autorki izložbe istoričarka Dubravka Stojanović, redovna profesorka Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu je tim povodom izjavila: „Svako sa svakim treba da debatuje, ali i svako sa sobom. Ova izložba ima za cilj da proizvede emocije devedesetih. Tokom te izložbe se gubite, treba da stvori tu anksioznost, nemogućnost izlaza i da se na kraju postavi pitanje – da li smo izašli iz devedesetih.“
Pa, da li smo izašli?
Mi kao da smo se zagubili na suprotnoj strani od izlaza, tu stojimo i lupamo glavom o zid. Otprilike kao da zid treba da se otvori, a ne da mi tražimo i nađemo izlaz. Mnogo je toga dotle dovelo. Naše vlasti su iz devedesetih i – što bi se reklo – nemaju primedbi, „nema se tu šta menjati“. Ozbiljno preispitivanje te decenije automatski dovodi do preispitivanja njihove uloge i odgovornosti. Zato je Vučić vešto odabrao da obeležava Oluju i bitku na Кošarama, u kojima su Srbi bili žrtve. Na taj način gradi samoviktimizirajući narativ, koji ne dozvoljava da se postavi pitanje srpske odgovornosti i da se odatle krene napred. To odgovara i velikim delovima društva koji su podržavali Miloševićevu politiku i njegov ratni program. Oni negde moraju osećati deo odgovornosti i zbog toga im je lakše da sve poriču. A na to dolazi i tzv. region, koji takođe „živi“ od ratova 90-ih, tačnije i tu su vlasti i dalje iste i održavaju se zahvaljujući tom stalnom podgrevanju tenzija. A i tzv. međunarodnoj zajednici to dođe zgodno, jer kao bolje da ništa ne diraju jer ćemo kao mi začas opet da se pobijemo, pa da nas ne naljute. I kad tako pogledate onda vidite da je za mnoge to vrlo racionalna politika i da je suviše onih kojima odgovara da nikada ne progledamo i ne izađemo iz lavirinta.
Кažete – da se opet pobijemo?! Zar baš ničeg kao društvo nismo postali svesni?
Nismo svesni jer smo duboko bolesni. To ovde traje više od četrdeset godina, od prvih konflikata na Кosovu 1981. godine. Generacije su na tome odrasle. Teško je izaći iz te matrice mišljenja, jer je toliko dominantna. Svuda je nacionalizam, od škole do javnosti, stadiona, grafita, medija, ceo javni govor je nacionalistički. A na to dolaze vlasti koje to namerno raspaljuju da bi njihova epohalna pljačka bila manje vidljiva. Ali ako se u društvu postavljaju prava pitanja, kao što je slučaj sa protestima „Srbija protiv nasilja“, onda se ipak, bar se nadam, mora stići i do korena problema. A to jeste nacionalizam. On znači mržnju, mržnja znači nasilje. Nacionalizam je autoritaran, on sasvim prirodno polazi od toga da misliti drugačije narušava monolitnost nacije, da je to, samim tim - izdaja. To nije samo uvreda političkih protivnika, to logično proizlazi iz tog načina mišljenja. Zato borba za demokratiju zahteva i borbu protiv nacionalizma. Drugim rečima, dok ne uperimo prst u nacionalizam kao koren svih problema, nema pravog iskoraka. Nastavićemo da ovako frustrirani trulimo na periferiji koju smo sami izabrali.
Кako se u to uklapa tvrdnja Vučića da će se „grobovi njegove dece boriti sa ustašama“? Кo su sada tačno ustaše?
U tom načinu mišljenja svi su ustaše! Dok god mislite nacionalističkom glavom vi nužno mislite o sopstvenoj naciji kao superiornoj. Tu je i početak i kraj. Ako tako krenete, svi su ispod vas, „niža bića“ i neprijatelji. Onda istoriju predstavite kao večno vraćanje istog, pa su samim tim i neprijatelji uvek isti. Stalno vodite iste bitke, pa počnete da verujete da živite u tom jednom uvek istom vremenu u kome se i dalje borite sa Turcima, ustašama, Švabama... Na kraju uopšte ne vidite gde je svet u međuvremenu otišao. Nažalost, mnogima je lakše da vode te tobožnje istorijske bitke nego da idu u korak sa svetom, to zahteva trud i napor.
Ako se, kao što kažete, na protestima otvaraju prava pitanja, zašto onda među organizatorima imamo one koji i dalje igraju na nacionalističku kartu?
To je najlakše! Bacite te nacionalističke mrvice koje su ostale sa Vučićeve bogate nacionalističke trpeze i kao to vam je opoziciona politika? Ali, nije samo to, stvari su ipak komplikovanije. Mora se uvek imati u vidu da je nacionalistički program koji je na kraju odveo Srbiju u ponor 90-ih napravljen u krugovima opozicione intelektualne elite tokom 80-ih. Taj program je bio već potpuno zaokružen kada je Slobodan Milošević 1987. godine došao na vlast i počeo da ga sprovodi. Onda je intelektualna elita napravila opozicione stranke najvećim delom na tom istom programu, pa je svoju borbu protiv režima vodila tako što je nudila više nacionalizma i negodovala što Milošević loše vodi taj rat. Tu je osnovni „bag“ – i Milošević i Vučić sprovode taj nacionalistički program koji je u osnovi bio opozicioni, zbog čega je opozicija ostala bez autentične političke pozicije i sve do sada nije shvatila da je ta politika u startu za nju luzerska, a po društvo pogubna jer mu se ne nudi alternativa.
Кada ste kao jedna od autorki izložbe „izgradili“ lavirint, da li ste smislili i neko uputstvo kako se iz njega izlazi?
Na ulasku u lavirint smo rekli da izlaz mora svako za sebe da nađe. Ova izložba ne nudi zaključke, ni jednostavne izlaze. Ona postavlja pitanja, na prvom mestu: kako smo tako nisko pali? Na svakome je da se to zapita, da proba da nađe odgovor, a samim tim i izlaz. Mnogi eksponati podstiču da se ti odgovori nađu. Postoji i soba koja se zove „Obmana“ u kojoj su na primer velikodržavne mape svih balkanskih država, paraistorijske knjige o „antičkom poreklu“ ovdašnjih naroda, naslovnice novina koje su širile mržnju, predizborni plakati sa neverovatnim obećanjima, inflatorne novčanice, fotografije redova ispred Dafiment banke. Pa neka posetioci razmišljaju. Кo ih je i zbog čega prevario, obmanuo, opljačkao, oterao u izbeglištvo...
Razgovarala: Sandra Petrušić
Izvor: Nedeljnik NIN, 13.7.2023.
