JOVO BAKIĆ: Vučić i njegove najbliže sluge nisu jedini koji bi mogli da budu jureni po ulicama



Anketni odbor o utvrđivanju činjenica koje su dovele do masovnih ubistava početkom maja, nema nikakvog smisla, osim da dodatno istakne od ranije prisutnu činjenicu da je ono što zovemo opozicijom zapravo režimska opozicija, koju predvode rđavi političari, kaže u pisanim odgovorima za Danas sociolog Jovo Bakić, upitan o smislu formiranja tog odbora.

Kako dodaje, ta „rđava opozicija“ se do 2016. uglavnom nalazila i formalno u službi režima, a onda su, kako napominje, rešili, ili im je možda naloženo, da se stave na čelo „opozicije“, u službi jednog nepomenika ili nekih vanustavnih nalogodavaca.

– Naime, ovde nije reč o vlasti u ustavno-parlamentarnom sistemu s kojom ima smisla razgovarati i praviti neke sporazume. Naprotiv, kada s jednim autoritarno-kriminalizovanim režimom stvorite bilo kakav dogovor ili sporazum, osim ako nije reč o pregovorima o bezuslovnoj predaji u cilju suđenja, vi pravite dogovor s nepomenikom upletenim u organizovani kriminal koji je svima nama oteo republiku. Da li razuman opozicionar to može da uradi? Može ili ako je korumpiran ili ako je ucenjen ili i jedno i drugo. Ovom prilikom nema potrebe da se ulazi u diskusiju da li je izvor ucene odnosno korupcije domaći ili strani činilac – kaže Jovo Bakić.

*Da li je opozicija koja predstavlja tehničku organzaciju protesta Srbija protiv nasilja propustila priliku da na svrsihodan način izvede bunt i energiju građanki i građana na ulicama?

– Iskreno, od postojeće opozicije ne očekujem ništa (da li tu ubrajamo i Dejana Bulatovića, bivšeg potpredsednika jedne „opozicione” stranke ili Konstantina Samofalova koji je prešao upravo u tu stranku iz jedne druge, dok je pre godinu dana, doduše s punim pravom, za njenog vođu napisao sve najgore), a iz odgovora na prvo pitanje je jasno i zbog čega je tako. No, mnogo je važnije saznanje da smo kao društvo živi. Utoliko postoji nada, iako veoma krhka, da ćemo valjda uspeti da proizvedemo u politici nešto što vredi; ako to ne bismo uspeli, onda nam nema spasa. U slučaju neuspeha možemo da se prepustimo još okrutnijem iživljavanju osionih režimskih političara i kapitalista, te mirnom demografskom izumiranju. Naravno, mnogo smo zadocneli i veliko je pitanje da li imamo dovoljno svesti ko su nam neprijatelji, kao i društvene solidarnosti, etičke čvrstine i praktično-političke veštine da proizvedemo jaku političku snagu koja bi mogla zajedničkim snagama da promeni temelje nakaznog političkog sistema i započne dugotrajni i mukotrpni put korenite promene naopake političke kulture.

Kao i za tzv. proevropsku opoziciju, tako i za „patriotsku“ desnicu važi da je odavno deo režima

*Kako vidite ponašanje parlamentarne desnice u vezi sa formiranjem anketnog odbora kao i njihov odnos prema protestu Srbija protiv nasilja?

– Kao i za tzv. proevropsku opoziciju o kojoj smo prethodno razgovarali, tako i za „patriotsku“ desnicu važi da je odavno deo režima jednog nepomenika. Naime, ako neko (Novi DSS i Zavetnici) ne glasa za smenu ministra unutrašnjih poslova, uprkos osnovanoj sumnji da je reč o čoveku blisko povezanim s organizovanim kriminalom, onda se tu ruši i minimalno poverenje, sasvim nezavisno od idejno-političke opredeljenosti onog koji ocenjuje takvo ponašanje. Jednostavno, to glasanje govori više od hiljadu reči o prirodi ove “opozicije”.

*Kako vidite sukob Jeremića i Aleksića, u sred ovako kritičnih društvenih okolnosti i protesta?

– Ne vidim zašto bih se bavio unutarstranačkim sukobima.

*Može li bez desnice da se pobedi Vučić?

– Ne može, jer desnica nisu samo stranke režimske opozicije, već je to, na moju veliku žalost, veći deo društva Srbije. Desničarska ideologija usmerava društvo Srbije već decenijama, vodeći ga ravno u provaliju. Pripadnici širokih društvenih slojeva duboko su frustrirani kako u nacionalnom tako u socijalnom pogledu, dok pripadnici oligarhije smatraju da nemamo dovoljno kapitalizma, uprkos tome što radimo najviše u Evropi pod neretko katastrofalnim uslovima, a i jedni i drugi pate od nekrofobičnog antikomunizma. Priviđaju im se komunisti, dok istovremeno neoliberalni kapitalizam pustoši društvo, koji navodno vladaju Srbijom od 1945. do dana današnjeg, iako je Tito umro pre 43 godine, a socijalizma nema već 33 godine, a levica skoro uopšte ne postoji.

*Kakva je budućnost protesta Srbija protiv nasilja? Da li je moguća radikalizacija i omasovljenje na jesen kako najavljuju tehnički organizatori?

– Svašta je moguće u ovakvom tipu režima. Čak iako protesti zamru najesen, svakako će se probuditi s novom silinom prvom sledećom prilikom kada režim nepomenika napravi neku grešku ili kada se u društvu dogodi nešto što će biti dovedeno u vezu s nepomenikom. Naime, u autoritarnim režimima se vodeći čovek tog režima uvek smatra za sve najodgovornijim, pa čak i za ono na šta objektivno nije uticao. U našem slučaju, nepomenik nam svake večeri s neke od duhovnih trovačnica objašnjava kako živimo sjajno i kako je on za to zaslužan. Njegovi besprizornici ponavljaju pak ono što on izgovori, oponašajući njegovu besprimernu bezobzirnost, lažljivost i bezobrazluk, jer to su osobine koje ih preporučuju “šefu”. Razume se, sve ovo proizvodi gnev i on će se na ovaj ili onaj način izliti na ulice naših gradova.

Kada institucionalna podrška s neke strane dođe, primerice od Sociološkog naučnog društva Srbije i Filozofskog fakulteta, veoma sam zahvalan

*Da li i dalje verujete da režim nije moguće srušiti institucionalno već da će morati da „padne“ na ulici? Kakvu budućnost predviđate?

Verujem, naravno, ali moguće je i da se pre toga režimska opozicija dogovori s nepomenikom, o čemu svedoči i obrazovanje besmislenog anketnog odbora, kao i besmislene svađe oko besmislenog položaja njegovog predsednika, ali i neglasanje za smenu jednog nepomenikovog sluge zaduženog za unutrašnje poslove. No, takva „opozicija” treba da ima u vidu da nepomenik i njegove najbliže sluge nisu jedini koji bi mogli da budu jureni po ulicama.

*Da li ste očekivali da će se oglasiti uprava Univerziteta u Beogradu povodom napada režima na Vas?

Odavno ništa ne očekujem ni od koga, jer tako nema razloga za razočaranost. Kada institucionalna podrška s neke strane dođe, primerice od Sociološkog naučnog društva Srbije i Filozofskog fakulteta, veoma sam zahvalan, a kao sociolog i ohrabren, jer to pokazuje da nepomenik nije uspeo da razori sve ustanove u našem društvu. Pored toga, posebno mi znači podrška Međunarodnog i srpskog PEN-a, jer ove institucije imaju crno na belo sve što se događalo, pa i pretnje koje su mi upućivane u protekle četiri godine. Utoliko bi ne samo našoj, već i međunarodnoj kulturnoj i političkoj javnosti bilo jasno da je režim odgovoran za bilo kakav napad na mene.

Takođe, veoma sam zahvalan javnim ličnostima koje su ustale u moju odbranu, pošto im je savršeno jasno da ovde nije reč samo o beskrupuloznom obračunu režima s pojedincem, koji čak i nije član bilo koje stranke, već imamo posla i s ugrožavanjem autonomije naučne i kritičke misli, pa i akademske zajednice, kao i prava građana da javno iskazuju svoje mišljenje.

U tom smislu posebno ističem književnika Marka Vidojkovića, kome dugujem naročitu zahvalnost i prijateljstvo, jer me je povezao s Međunarodnim PEN-om, ali i književnika Aleksandra Novakovića, ekonomistu Ognjena Radonjića, sociologe Đokicu Jovanovića i Smiljku Tomanović, kao i filozofa Slobodana Divjaka.

S nekima nisam ideološki istomišljenik, a s nekima sam se čak sukobljavao u prošlosti, te je utoliko značajniji njihov postupak. Pa ipak mi najviše znači podrška bivših i sadašnjih studenata, koji su mi kako kolektivno (njih preko dvesta), tako individualno (na desetine) slali poruke podrške ispisane veoma toplim rečima. Pored zahvalnosti, ispunjava me njihova podrška istinskom radošću i srećom, jer zorno pokazuje da moje profesionalno delanje ima smisla.

*Na šta ukazuje ukazuje ćutanje uprave Univerziteta u Beogradu?

– Univerzitet u Beogradu je ogroman, jedan od većih u Evropi, a njegovi fakulteti su pravna lica s gotovo besprimernom samostalnošću, pa je moguće da i u tome počiva njeno ćutanje, jer možda smatra da je dovoljno da se Filozofski fakultet oglasi. Uzgred rečeno, jednog prorektora sam upoznao i bio zadivljen njegovim menadžerskim veštinama, a javno delanje drugog izuzetno cenim; prema obojici gajim iskreno poštovanje. Treba primenjivati svuda isti aršin; kao što se neke meni veoma bliske kolege i prijatelji nisu javno oglašavali (privatno su me svakako podržali i ne sumnjam da bi odlučno javno delali u slučaju veće opasnosti za mene), pa to uopšte ne utiče na moj odnos prema njima, tako ništa ne zameram ni upravi Univerziteta u Beogradu, iako bi njena osuda postupaka nepomenikovog režima u konkretnom slučaju bila za akademsku zajednicu i društvo svakako više no dobrodošla.

Izvor: Danas