Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ko je Obilić a ko Branković nikada nećemo saznati. Svako od njih živi u pohabanom mitu, izranja kao sopstvena parodija kroz hodnike vremena. Niti može da se brani niti da se izgubi ono čega nema. Kosovski ep se pri svom okončanju odvija kao sklad i sukob ludih poglavica i tragedija malih plemena. Obojica su uvereni da vode države. I jedan i drugi su davno izgubili interesovanje za ljude, njih zanima samo prostor.
Igra slučaja je dovela patuljaste vođe da rešavaju istorijske drame. To nije sudbina, to je nesreća bez roka trajanja. I Srbi i Albanci imaju mnogo bolje, ali im nije stalo da ih nađu a kasno je da ih traže. Ovdašnji faraon ne zna šta se događalo u Banjskoj. Objasniće jedino ono čega nije bilo, ožaliće poginule, skinuće odgovornost sa sebe. Treba mu verovati, njegova pozicija bele ptice u dimu i magli biće sve teža.
Oružana pobuna je prividno izolovana avantura, tek ovlašno vezana za vladara. To je bila jasna demonstracija njegove nemoći. Bio je zbunjen i smeten dok se snalazio u okolnostima koje su ga zatekle. Mogao je da nasluti, ali nije želeo da kaže: tamo su pucali oni koje sam odgojio a onda se odmetnuli. Porasla deca, osamostalila se. Kakav je on Putin takav je njegov Prigožin. Harambaše i buljubaše su njegovi pitomci i prijatelji kojima je bio jatak posle ubistva Olivera Ivanovića. On još strepi za njih, a sve više i od njih. Oni već naslućuju da je njihov veliki šef nepouzdan i slomljen, izgubljen u prošlom vremenu.
Njih je faraon hranio našim džigericama. Napravili su novac za sebe i za svoje dadilje, čitava Srbija je gradilište za njihove velike poslove.
Ali, takvima nikada nije dovoljno. Grabljivice su evoluirale u lešinare čija su narav, kao i bezobzirnost pokriveni rodoljubivim uzvicima. Nikada neće dati srce Srbije, to je parola koja ih čuva od onoga što jesu. Žele više od bogatstva: da imaju svoju guberniju na severu Kosova. To je možda smisao izjave Milana Radojičića snimljene lane u Leposaviću: vratio sam se, a vi znate šta to znači!
Šta je to značilo? Radojičić nije pretio Albancima nego Srbima, čvrsta ruka u Srbiji nije njegova, ali na severu jeste. O tome je govorio Oliver Ivanović u jesen 2017. , da Srbi a ne Albanci terorišu Srbe oko Mitrovice. To je bila cena Oliverove glave, to je zločin koji kraja nema.
Lešinari iz vladarevog legla su probali da načnu malo i od njegovog droba. Tek da ga opomenu. Morao je da zna da će oni ojačati do ideje o paravojsci koja može da najavi veliku bunu. Ali ih nije dirao, verovao je u njihovu upotrebnu vrednost dok oni nisu upotrebili njega. Oružani okršaj kod Banjske je bio prirodno glupa ideja jer je sama po sebi osuđena na propast. Barikade i rimejk balvan revolucija na putevima su tragični prizori iz prošlih vremena. I svi su propali kao amaterski bojni opiti.
Grupa je bila odevena u uniforme, imala teško naoružanje i mnogo municije. Neko im je to dopremio, ili su već imali. Kosovo je samo po sebi arsenal svega što puca i eksplodira. Ali, kakva je bila ideja? Otvoriti vatru pa šta bude. Čekala ih je pripremljena operacija druge strane. Bilo je mrtvih, manje nego što je to bilo moguće, ali previše. Njihova imena su tajna. Pobuna je okončana u svom besmislu, tzv srpska strana je krenula na policiju grupom glinenih golubova i izgubila prednost ugrožene žrtve.
Severom je zavladala nesigurnost, osionost i glupost koja je kulminirala svojevremenom odlukom Beograda da razoruža srpske policajce. Manjak pameti je ono što ubija. Srpski diktator već deset godina vlada Srbijom proizvodeći dramu tamo gde se od njega očekuje njen prestanak. U zoni sumraka može se naslutiti razumevanje sa Kurtijem u zajedničkom kreiranju konflikata malih razmera. Ako napraviš problem pa ga onda rešiš, potreban si, kad se pojavi nova trauma. I ona će se pojaviti, taman kada treba, ako je nema stvorićeš je sam.
Upotreba srpskog vladara je još moguća, mada je njegova politička pamet na izmaku. Pre se radi o instinktu opstanka koji se aktivira u raznovrsnim populističkim igrama. Ideja da kontroliše sve, biće realizovana kao stanje u kome se ne kontroliše ništa. To nije moguće fizički niti misaono. Uvek promakne nešto važno, kao što je, na primer Kosovo.
Status tog prostora je nejasan i onima koji su uključeni i njegovo rešavanje. Pogotovo njima. To je rašomon u kome je energija obnavljanja misterija i interesa beskonačna. Problem je sveden na razgraničenje među državama, od kojih je jedna nastala nasilnim cepanjem druge. Narodi su potpuno u senci političkih ambicija, oni su samo etnička fikcija. Da veliki svet zaista želi da reši taj problem, ulagao bi u razvoj a ne u održavanje krize. Lokalni politički lideri ulažu u mržnju a ona im omogućuje podršku onih koji mrze u ime rodoljublja. Beograd tu podršku gubi i kroz poraznu hajdučku akciju.
Zbog toga Banjska neće ostati izolovan konflikt, nego iracionalni model malih sukoba u beskonačnoj krizi. Slede vrhunac mržnje i novi sukobi i sterilni politički pritisci. Srbi sa Kosova više ne veruju Beogradu a ne mogu Prištini ni nasilnim četovođama koje ih vode u pogibiju. Kfor je njihovo poslednje utočište.
Faraon je izgubio moć rasuđivanja. Sateran je u diplomatski bezizlaz i suočen sa svojom nemoći. U rezervama za vrhovno komandovanje ostao mu je samo Mojsilović sa baterijom haubica.
