Ekskluzivna ispovest: Predrag Voštinić, Lokalni front
Hoću da se zna da li je bio pokušaj ubistva
Živim takav život i među takvim ljudima da sem političkog angažmana ne mogu da nazrem šta bi drugo moglo biti motiv napada. Nemam aferu za koju sam se vezao, grupu ljudi ili čoveka da sam istraživao, osim što sam svim svojim što imam, i telom i umom, protiv ovako obezvređene ljudskosti u društvu
Upravo je ušao u kuću iz bolnice. „Počeo je proces oporavka, bolovi će utihnuti. Ono što boli je neizvesnost, moram da vidim i da budem siguran da su mi porodica i neposredno okruženje stabilni i da ih uverim da sam ja dobro i da me niko neće ubiti“, rekao je za NIN Predrag Voštinić, lider Lokalnog fronta koji je dan pre napada na protestu "Srbija protiv nasilja" u Кraljevu delio primerke NIN-a, sa naslovnom stranom na kojoj su inspektori MUP-a, svedoci o Jovanjici, kao i odštampanu službenu belešku o mitu koji je nuđen inspektoru Milenkoviću.
Voštinić ima duboke posekotine na rukama, ramenu, hematom na glavi, prelom ruke…
Šta se tačno dogodilo?
Bio je suton, pred sam mrak, vozio sam rekreativno bicikl. Propisno osvetljen, propisnim delom puta, krajnje desnom stranom. Neko je besno počeo da svira iza mene, ne obilazeći me, što je bilo neobično, pošto sam video da postoji mogućnost da me obiđe. Svirao je, svirao i svirao i ja stvarno, bukvalno, nisam imao gde. Vozio sam preko slivnika, preko šahti, tik uz bankinu i u jednom trenutku sam viknuo: „A, gde?! Gde da idem?!“, jer ja ne mogu da se okrenem, da vidim ko je. Vičem uporno: „Gde da idem?“ Sa desne strane ograda. Jedino mogu da se popnem na ogradu, da se isečem. Pojačali su maksimalno sirenu i pretekao me prvi automobil. Potom drugi, usporivši, jedan momak je provirio iz kola i nešto mi govorio. Nisam razumeo šta. Taj deo puta ne dozvoljava nikakvo skretanje, niti stajanje. Nemam gde, sem na bankinu. Vozio sam još oko 150 metara do prvog proširenja i stao. Video sam da i jedan i drugi automobil idu na kružni tok, koji je ispred nas. Daju pun gas, prave okret, pun krug na kružnom i vraćaju se ka meni. Osetio sam se nebezbedno, mislio da hoće neku vrstu osvete, neki bes da iskale i pogledao sam levo, desno i projurio preko magistrale, želeći da uđem na prostor parkinga Tempa.
Gde su kamere?
Da. Mislio sam da sam bezbedan. Međutim, oni su se sa tog kružnog toka umesto magistralom, isključili sa istog mesta i bez imalo kočenja prvi auto me je udario bočno. Osetio sam tup udarac, poleteo u vazduh, pao da li na šoferšajbnu ili haubu, toga se ne sećam, a onda se stropoštao na zemlju. Automobil se još malo kretao, tako da sam jednim delom leđa završio pod njegovim spojlerom, odmah ispod branika, ali bez velikog opterećenja. Znao sam da kod tih padova treba da ostaneš miran.
Vi ste jurili tamo jer su tamo kamere?
I to, a i inače sam krenuo tamo. Industrijska je to zona, ali ipak ima nekoga. Nisam znao gde bih, da produžim magistralom - besmisleno. Ja biciklom, oni kolima. Gde da idem? Na koju stranu?
Uglavnom, kada sam pao dole, video sam krv koja mi curi ispod glave. Prvo je prišao neki tip, iz tog jednog automobila, uhvatio me za ruku i rekao: „Ej, jesi živ? Je l’ dišeš?“ Кlimnuo sam glavom: „Okej, okej“, rekao sam. Pitao je: „Je l’ možeš da ustaneš?“ Odgovorio sam: „Ne. Niti ću da pokušavam.“ On čuči pored mene i drži me za ruku, prilazi drugi tip, stoji i kaže: „E, brate, samo, samo moli boga da preživiš, kući doći nećeš, ja ću ti presuditi.“
Кo to izgovara?
Čovek kojeg ću posle prepoznati na kamerama u crnoj majici. On razgovara sa nekim od njih, ne vidim lica, ležim dole. Ovaj u crnoj majici kaže drugom nekom: „Jesi ti video brate, jesi video da je vozio u suprotnom smeru?!“
On kaže: „Nisam, brate, nemoj mene. Pusti mene, molim te, nemam pojma ja, stvarno ne bih ja to mogao da radim.“
Ne bih ja to mogao da radim?
„Ma ne mogu ja u tome da učestvujem…“ „Ma ne, ne, samo ako si video, okej, okej.“ I ovaj ode, taj u toj crnoj majici. To znači da je on iz nekog razloga besan. Ali mi je kontradiktorno šta mu znači da ja samo preživim, ali da neću živ kući.
Posle toga, sve se dešava u par minuta, neko mi stavlja telefon pored glave, pozivam prijatelja s kojim je inače trebalo da se vidim i kažem mu: „Imao sam udes, pozovi Hitnu, policiju.“ Oko mene nagađaju da li je hitna 193, 194, 195, neko je na kraju pozvao i Hitna je bila tu za tri, četiri minuta. Prepoznali su me iz Hitne pomoći, bili ultraljubazni, pažljivi, kao i saobraćajni policajac koji je došao i pomagao da me unesu.
Za to vreme mladići?
Ostali su iza mene. Otišao sam Hitnom do bolnice, oni su ostali tu.
Jesu li nešto vikali, pretili?
Ne, više ne.
Ovo su jedine rečenice kojih se sećate?
Da.
Tu je bilo još ljudi iz Tempa?
To je kao industrijska zona. Nije to pešačka zona pa sada se tu okupljaju ljudi, ali bilo je pet, šest njih. Ležim na zemlji, na boku i ne vidim nikoga, osim cipela. Bukvalno vidim samo patike. I na kraju sam ovog identifikovao po patikama. Taj što je pretio. Dobio sam slike sa lica mesta i prepoznao sam patike. Crne lakost patike.
Jeste li primetili još neki detalj?
Ne. Misliš na tetovažu ili nešto slično? Ne, nisam.
A neki specifičan naglasak, govor?
Ne, ne, ništa od toga.
Bile su novosadske tablice?
Jesu. I prvi i drugi automobil je bio sa novosadskim tablicama. Nisam mogao da prebrojim, ali naknadno saznajem da su bila sedmorica mladića. Zvanične podatke još nemam, niti su mi dostupni, dok sa advokatom ne odem kod tužioca. Istina, policajac mi je potvrdio, kada je uzimao izjavu od mene: „U kolima je bio jedan od ovih naših, pitomac, i bio je u alkoholisanom stanju.“ Nije rekao da li je bilo još pitomaca, a izgleda da je bilo sedam pripadnika policije. Ali i podatak o alkoholu je izmešten. Na licu mesta rekli su da je vozač imao 1,2 a suvozač 1,4 procenta alkohola, kasnije, na testiranju u bolnici, 0,92.
Ako je na licu mesta bilo 1,2 procenta, to je, ako ni zbog čega drugog, zbog saobraćajne nesreće, pritvaranje zbog trežnjenja na 24 sata, po zakonu?
Mislim da da. Ono što posle saznajem, ali nezvanično, jeste da je u jednom od tih automobila bio i sin nekog visokog policijskog službenika i da se stvar malo razvlači oko toga. To ćemo znati kada dobijemo imena, a ne inicijale učesnika. Svi su punoletni, nema razloga za skrivanjem iza inicijala.
Razgovarala: Tanja Nikolić Đaković
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 14.9.2023.
