TEOFIL PANČIĆ - Kec ko vrata



Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''

Jedan od pouzdanijih načina da se iznerviram je kad me neko masira izanđalim malograđanskim refrenima tipa “samo mladi, novi ljudi i neokaljana lica mogu danas izbave“.

To ćete u Srbiji čuti na svakom ćošku, gde god naiđete na nekoga ko naslućuje da ova zemlja ima neki ozbiljan, fundamentalan problem i neku suštinsku sistemsku falinku, ali ne može ni da je približno locira, pa se hvata za stereotipe koje proizvodi lenjost duha.

Slično je i u ostatku tzv. regiona, pošto nam se politička kultura i nasleđe razlikuju samo u nijansama, ako i toliko. Zato nam se i obrasci proizvodnje gluposti i štetočinstva ponavljaju, uz minimalne varijacije.

Evo primera s one strane Drine, likojije i te kako domaći, po raznim osnovama. Gradonačelničke pozicije u dva najveća grada Bosne i Hercegovine drže dvoje mladih „neokaljanih lica“, novajlija u politici, onih koji su se naivnijima uspešno predstavili kao alternativa postojećem i dokazano lošem.

Gradonačelnica Sarajeva je Benjamina „nikad ranije čuli“ Karić, pripadnica tzv. opozicione stranke, i to deklarativno leve provenijencije, pri tome kanda i nepripadnica tzv. većinskog naroda u tom delu posleratne, dakle veštački, nasilnički i varvarski podeljene BiH.

Naizgled, jedva da se može „alternativnije“ od toga. Naročito ako ne znate u kakvim je mutnim okolnostima inaugurisana na to mesto, uglavnom samo zato da ne bi prošao autentičniji i kvalitetniji kandidat.

Gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković nema čak ni toliko „alternativnog“ kredita: osim što je mlad, on još nije pripadnik „Dodikovog serkla“, i to je sve.

Njegov sukob s Dodikom možda jeste politički, ali samo u smislu borbe za premoć – što ga stavlja u poziciju Iznoguda, a takav nije baš dična prilika – ali ne i u pogledu sistema vrednosti, da ne kažemo, daleko bilo, ideologije.

U tom pogledu, on je regularno „Dodikovo dete“, a još više „Karadžićevo unuče“.

Kad to imamo u vidu, koga može da čudi da je u Sarajevu otkriven anahroni i politički potmulo toksični spomenik „bosanskom kralju Tvrtku“, realizovan i javno promovisan u tipičnom maniru novokomponovanog postjugoslovenskog „identitetluka“ i pendžetiranja slavne prošlosti?

Dragan Markovina je u tekstu na „Peščaniku“ odlično primetio da Sarajevo tako kreće putem vučićizovanog Beograda sa njegovom parodijom od navodnog spomenika Stefanu Nemanji, ili Skoplja sa nizom zaumnih kvazispomeničkih intervencija u prostoru koje retroaktivno konstruišu „antički“ identitet grada i naroda.

Benjamina Karić je svojski zalegla iza famoznog Tvrtka, i time pokazujući da se ne razlikuje ni po čemu bitnom od dominantne „državotvorne“ matrice.

A ima li, može biti, njen kolega Draško Stanivuković neki problem s tim sarajevskim Tvrtkom? Naravno.

S jedne strane, zato što je u opisu posla svakog današnjeg banjalučkog političara da ima problem sa bilo čime sarajevskim – valjda i sa ćevapima – a sa druge i važnije, zato što utukuje da Tvrtko nije bio bosanski nego „srpski kralj“, kao što i cela Bosna beše srpska, sve dok nisu došli neki zli ljudi i poizmišljali kojekakve druge narode.

Pa će zato mladi Draško dati izgraditi jednog lepog srpskog Tvrtka u Banjaluci, pa svet neka vidi čiji je ve... pardon, lepši i autentičniji.

Ovo nadrealno prepucavanje i takmičenje u trovanju atmosfere i u realnom i u virtuelnom prostoru može izazvati niz pitanja, a najpogrešnije moguće je ovo: „ko je u pravu?“

Niko nije u pravu, zato što je nemoguće, neodgovorno i iznad svega neznalački i glupo na tako pojednostavljen način koristiti danas važeće etničko-državne odrednice kao da u neizmenjenom obliku važe još od davnih vekova.

Za to se nekada dobijao „kec k’o vrata“ još u šestom-sedmom razredu.

A ako nekoga zaista zanima neki Tvrtko iz Bosne, usrdno mu i joj preporučujem da se prihvati čitanja suptilnih romana važnog, a nikada dovoljno uvaženog bosanskohercegovačkog i jugoslovenskog pisca Tvrtka Kulenovića (1935-2019), koji će im reći sve ono što isprazni mladi manekeni arhaičnih politika nisu u stanju ni zamisliti, a kamoli govoriti i živeti.