SVETISLAV BASARA - Zakletnici



Piše: Svetislav Basara

Jovo Bakić je „targetiran“ kao „toksični muškarac“. Ko ga je „targetirao“? Đidova Kristijan Amanpur, Jasmina Lukač, čitaocima Famoznog odranije poznata iz kolumne „Otkud majmun u Jasmini Lukač“.

Da bih se - pre nego što razjasnimo zašto je Jovo targetiran kao „toksični muškarac“ - obavestio šta bi to moglo biti, konsultovao sam internet i tamo našao sledeću definiciju: „Studija objavljena u Journal of School of Psichology određuje toksičnu muškost kao skup društveno regresivnih, muških osobina, koje se koriste za podsticanje dominacije, unižavanje žena, homofobiju i bezobzirno nasilje“.

Vaistinu treba biti Jasmina Lukač, pa Jova Bakića ugurati u napred citirani profil. No dobro, according to Lukač, Bakić se profilisao kao toksični muškarac zato što je u „Utisku nedelje“ - o kome sam izneo utiske u jučerašnjem broju - Mici Zavetnici postavio pitanje - „šta je to zavet“.

Jeste Bakić Micu gledao malčice svisoka, ali s dobrim razlogom. Osim toga, Bakić manje-više sve gleda svisoka, iako ne s pozicija „dominacije, unižavanja, žena i homofobije“, nego s pozicija ironije i cinizma, na čemu mu ič ne zameram. I sama sam ti taka, što reko naš narod.

Pitanje „šta je zavet“ inače je bilo sasvim na mestu. Da je bilo pameti, bilo bi postavljeno u XIX veku, kada ga je još i imalo smisla postavljati. Da je tada postavljeno - i da je na njega dat tačan odgovor - izbegla bi se mnoga mešanja seljačke metafizike i seljačke politike i gomila sranja proisteklih iz te mešavine.

I Mici i Bakiću na znanje i ravnanje. Zavet je isključivo lični čin, nešto što - osim nasilne - ne može imati nikakve veze s politikom, u krajnjoj liniji s pojavnim svetom uopšte. Daje se, recimo (doduše sve ređe) zavet čednosti, ili (još ređe) zavet siromaštva. I to se ne daje radi zaveta samog, nego radi postizanja samodiscipline, opet ne radi samodiscipline same, nego radi viših ciljeva. O tim ciljevima bi vam, ako uhvati vremena, mogao više reći Porfirije, to mu je u opisu radnog mesta.

Mica - a izgleda i Jovo - mešaju pojmove „zavet“ i „zakletva“. Moguće je - mada je politički budalasto - položiti zakletvu za borbu protiv nemačko-francuskog plana i ostvarenje smušenog Micinog programa, ali čak i u tom slučaju, da bi bila validna, zakletvu mora lično dati svako od zakletnika ponaosob.

Tako je to bilo čak i u SFRJotu, koji je popreko gledao na zavete, epske mrsomudnjave itd. Prilikom polaganja svečane zakletve u JNA, bataljon bi bivao postrojen - a vojska jedva čekala da položi zakletvu, pa da ide na prvi izlazak u grad - major, nazovimo ga, Prokić bi čito tekst, a vojska je ponavljala.

Ako se dobro sećam, ovako je to bilo. Ja, uzvikne major, napravi pauzu, pa kaže „izgovorite svoje ime“, a nas 400 istovremeno izgovorimo svoja imena i prezimena, trebalo je čuti tu kakofoniju. Tek posle toga ide ono „zaklinjem se da ću poginuti za druga Tita i samoupravljanje“ i bla, bla, bla.

Ja sam svečanu zakletvu Titu i samoupravljanju položio 1975. Posle samo petnaest godina, svi zakletnici su se posrali na zakletvu, naročito oni koji su pisali njen tekst.