Mir božji, a mira nema: Autorski tekst Vuka Draškovića



Vuk Drašković, autorski tekst za ''Danas''

Kad je Isus rođen, u jaslama, u slami, hor nebeskih anđela iznad vitlejemske pećine zapevao je o miru i ljubavi među ljudima i narodima.

Od tada pa sve do danas, 2023 godine toga najavljenog mira nije bilo nijednog dana, nijednog sata.

Velika nada u rađanje novog čoveka i novog, Hristovog, čovečanstva pokazala se kao neostvarivi san i bolna iluzija pretočena u samoobmanu slavljenja dana Isusovog rođenja, kada ljudi varaju sebe da veruju u ono što ne veruju i da će biti, da mora biti, onog čega biti neće.

Njegošev iguman Stefan kaže: „Nema dana bez očnoga vida niti prave slave bez Božića! Slavio sam Božić u Vitlejem, slavio ga u Atonsku goru, slavio ga u sveto Kijevo...“

To kaže i nastavlja da nariče: „Sv’jet je ovaj tiran tiraninu… u nj ratuje narod sa narodom, u nj ratuje čovjek sa čovjekom... niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan, sve se čovjek bruka sa čovjekom, gleda majmun sebe u zrcalo.“

Onaj čije je rođenje u vitlejemskoj pećini objavljeno kao mirboženje, kao grljenje ljudi sa Bogom, okončaće svoje zemaljske dane na brdu Golgota, iznad Jerusalima, u mukama. Njegovo pogubljenje porodiće veru u vaskrsnuće mrtvih, mit iznad mita o miru među ljudima i narodima.

Vekovi prolaze, mir ne dolazi, niti je iko od mrtvih oživeo, ali ljudska čežnja za oba ta čuda ne umire.

Vera u Hrista izokrenula se u veru u čuda, a Hristos je, kad ga je Đavo iskušavao u pustinji, odbacio i čudo, i tajnu, i autoritet, kao temelje ljudske sreće.

Odbacio je sva tri stuba na kojima počiva svet posle njegovog raspeća, uz licemerne ode Isusu i proslave njegovog rođenja i vaskrsnuća. U ime Hrista, Hristos je poražen. U ime Hrista, Veliki inkvizitor Fjodora Dostojevskog je pobednik.

Kada bi se Isus danas pojavio i zašao među ljude, verujem da bi mu plemenske vođe, vrači i sveštenici priredili suđenje kao i onda, kad su ga, kao jeretika i pobunjenika, isporučili Pontiju Pilatu.

Kazali bi mu: čovek žudi za čudima, za tajnama, za autoritetima kojima će se pokloniti, za obmanama da smo Tebi odani, pa te moramo ponovo raspeti da nam ne smetaš!

Pripremajući najveću kasapnicu u dotadašnjoj istoriji sveta, Hitlerovi nacisti su pripremali i svoju Bibliju, po kojoj su i Hristos i svi proroci imali gene „germanskog sveta“.

Patrijarh ruski blagosilja danas, u ime Hrista, raketu Sotona, usmerenu ka jeretičkom Zapadu, a u Moskvi, u hramu Hrista Spasitelja, propoveda se smrt pravoslavnih Ukrajinaca zbog ujedinjenja pravoslavnog „ruskog sveta“!

Svet je, kao i 1939. godine, ponovo na ivici globalnog i strašnog rata. Vojske su postrojene za armagedon, možda i poslednji, jer preti apokalipsa.

Srpski narod je 1939. znao gde je epicentar nadolazeće kataklizme. Danas to neće ni da vidi ni da zna.

Podrška srpskog naroda velikom zločinu nad Ukrajincima, a i nad ruskim narodom, veća je u Beogradu nego u Moskvi.

„Mir Božji, Hristos se rodi!“, pa se, iza tog pokliča, radujemo raketama „kinžal“ koje razaraju „sveto Kijevo“.

Božić je, za mene, drago sećanje na Božić, u mom sirotinjskom selu u Hercegovini, kad sam bio dete i kad nisam ni znao zašto Božić slavimo ni da postoje dva Božića, jedan koji slave Rusi i Srbi i drugi koji slavi ostali hrišćanski svet...

Ubice, obesni, presiti i prevaranti danas su božićne ikone. Hristos je pogažen.

Možda je Veliki inkvizitor u pravu. Čovek je isuviše slab da nosi breme slobode, dobrote i mira koje mu je Isus namenio.

Nije bez razloga Fridrih Niče napisao da i Bog ima svoj pakao, a to je njegova vera u ljude i žrtva za ljude.