Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Šta bismo mi da nam nije naših novih sugrađana Rusa? Treba ih čuvati kao malo vode na dlanu, jer jedino oni u iole značajnom broju traže utočište u Srbiji iz političkih razloga. Dobro, ali šta će to nama? Kako – šta će nam? Naši istočnoslovenski rođaci i odskora komšije živi su dokaz da je negde ipak mnogo gore nego ovde, ali i upozorenje: da bi i ovde moglo da bude kao što je tamo. A i jedno i drugo je na svoj način lekovito saznanje. Ako ima ko da na vreme izvuče pouke.
Vučićeva Srbija, naime, u političkom, medijskom, kriminogenom pa i kulturno-vrednosnom smislu može se opisati kao latentna Rusija, zemlja koju smrtni greh putinizacije istovremeno plaši i fatalno privlači. Taj strah nas kako-tako čuva, a ta privlačnost nam ne da da se iščupamo iz psihoznog stanja u kojem se “kao zemlja” svakog dana budimo, orno ustajemo, pucamo sebi u obe noge, ležemo i onda sve ispočetka.
E sad, da sam ja Rus koji beži od Putinove sablje, verujem da mi Srbija ne bi bila među prvim opcijama, ali jedno su želje, a drugo mogućnosti: u Srbiju je lakše doći i u njoj se (pokušati?) nastaniti, privremeno ili trajnije, i to je nešto što se ne može ignorisati kad dođe stani-pani. A Rusima je došlo, i te kako, i nema mnogo nade da će se uskoro tu nešto promeniti, osim možda na gore. Zar može gore? Uvek može gore, naročito kad na vrh ispliva ono najgore što je neka zemlja izrodila.
Naravno, biti stranac, imigrant, došljak, to nikada i nigde nije baš “pjesma Havaja”. Čak ni kad si sunarodnik onima među koje dolaziš: setite se kako su devedesetih “toplo” primane ratne pridošlice iz Hrvatske, Bosne, sa Kosova: “što su bre došli tu da nam zauzimaju mesta u tramvaju i radna mesta, neka idu kući, nije im ovo dedovina”. Sećate li se oglasa za iznajmljivanje stanova koji bi se završavali ljupkom napomenom da izbeglice nisu poželjni klijenti? Bajdvej, to što je rat koji im je poharao zavičaje i živote u značajnoj meri bio izvozni proizvod te iste (Miloševićeve) Srbije, muci je dodavalo uvredu, a uvredi notu apsurda.
S druge strane, “pravi” stranci u njima zaista novoj i nepoznatoj sredini gotovo neizbežno imaju sve moguće probleme i prepreke, od onih praktičnih pa do raznih formi (uzajamnog) “kulturnog šoka”. Uprkos slinavim “slovenofilskim” mistifikacijama i proseravanjima koja se nisu ni očešala o stvaran život, prosečan je Rus ovde na balkanskom jugu stranac gotovo koliko i prosečan Šveđanin – samo je jezička srodnost veća, i to je sve, a opet, ni ona uglavnom nije dovoljna za prohodno sporazumevanje, nego se koristi posrednički jezik, zna se koji. A Šveđani ga u proseku bolje govore…
Ipak, ono što kod relativno tipičnog ruskog novoimigranta u Srbiji svakako izaziva najglavolomnju kognitivnu disonancu jeste spoznaja – naročito ako pre dolaska ovamo nije znao ništa o tome – da je od Putina i putinizma utekao u zemlju u kojoj bi Putin nadmoćno (i bez izbornih nameštaljki!) dobio sve izbore na svim nivoima, uključujući izbore za predsednike bar polovine opozicionih stranaka. Pošto je sociopatski poremećaj u vidu putinofilije ovde toliko ukorenjen da nije neobično da upoznate nekog dilbera – neretko, formalno gledano, “vrhunskog intelektualca” koji će (s punim pravom) pljuvati po “diktatoru Vučiću”, a odmah zatim se – sa svojom regimentom zamlata – stavljati na raspolaganje daleko brutalnijem i opasnijem tiraninu koji stoluje u Kremlju.
Verujem da nije lako razabrati se u takvom okruženju. Ono na površinskom nivou može da deluje gotovo nametljivo prijateljski, jer će se svi od nabildovanog kvartovskog ćelavca pa do pogrbljene bakice sa cegerom raznežiti kada čuju vaš ruski, ali možda nije baš pametno da se s njima upustite u ozbiljniji razgovor, jer bi ih mogla ozbiljno najediti i uvrediti spoznaja da ste potegli čak ovamo bežeći od svoje patriotske obaveze da služite Imperiji i njenom hazjajinu, spalite raskolničku Ukrajinu ili prinesete svoj individualno bezvredni život (ne što ste baš vi osobito bezvredni, nego što je to tako u ovakvoj koncepciji vrednosti života) na oltar baš takve Otadžbine.
I onda posle čitaš po ovdašnjim portalima tekstove tipa “zašto se ovi Rusi druže samo međusobno i slabo se socijalizuju s domaćim stanovništvom?”. Pa, zato što nisu ludi da se tek tako “autuju” bez ozbiljnih mera prevencije i opreza! Ne bih ni ja drugačije na njihovom mestu.
O tome, uostalom, svedoče i šetajuće demonstracije povodom (i protiv) dvogodišnjice napada na Ukrajinu. Među kojom stotinom učesnika gotovo da nije bilo nas domaćih (tvrdi učesnik i svedok Vidojković Marko, i sklon sam da mu poverujem), ali su im zato okolni domaći zviždali, vređali ih, pretili im, agresivno upadali u masu.
Dragi novi sugrađani, ako se začuđeno, možda i povređeno, pitate o čemu se tu radi i šta je, dođavola, naš problem, poveriću vam jednu tajnu. Mi ovde mnogo volimo da se tuđom, hm, alatkom ustremljujemo na gloginje. Spremni smo, u to ime, da obezbedimo i gloginje, a vaše je samo da priložite svoje alatke. A pošto vi to nećete, jebiga, imamo ozbiljan problem.
