Vesela braća, žalosna im majka


Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''

Kada i kako, po današnjim standardima, jedna zemlja prestaje da bude demokratija? Gde je granica, koja je to tačka bez povratka? Nije neophodno da imate zatvore pune političkih protivnika ili da niko nigde ne sme da zucne ništa protiv vlasti: to su drastični, pomalo primitivni i bar na našem kontinentiću prilično “prevaziđeni” oblici autoritarnog poretka. Dovoljno je nešto naizgled mnogo blaže od toga, ali što je zapravo deo i proizvod istog beznađa. Nemam još ime za to, možda ga pronađem do kraja ovog teksta.

Neke moje istaknute kolege i dragi prijatelji iz državnog komšiluka smatraju da se Hrvatska – zemlja kojoj plaćaju porez – upravo upisuje u to nedostojno društvo, to jest da se iz jedne ma koliko nesavršene demokratije nekako baš ovih dana pretvara u hibridni režim, gde demokratska ostaje samo fasada (a i ona se ubrzano kruni) a unutra vlada jedna, hm, sve čvršća ruka. Dakle, “u nešto poput Vučićeve Srbije”, pojašnjavaju za one koji malo sporije kapiraju. Srbija je, s predobrim razlozima, mera i ogledni primer autoritarnosti, bar u tzv. regionu, mada se njena zla slava sada već ubrzano širi i po daljim meridijanima. Nešto kao kad “klupski bend” polako sazreva za sportske dvorane i arene. Naravno, “hit” koji je omogućio ovaj strelovit proboj Srbije ka vrhovima top lista su decembarski izbori, sa svim svojim urnebesnim i mrakobesnim nuspojavama, od kojih još valjda ni desetinu nismo dobro sagledali.

Nego, da se vratimo na drugu stranu Batrovaca i Bajakova. Ako ste ovih dana bili u, na primer, Zagrebu ili Splitu, verovatno niste primetili ništa neobično, kamoli alarmantno. Vojska ne maršira ulicama, nema policijskog časa, po bircuzima i tramvajima građani pod gasom i bez gasa psuju plenkoviće i milanoviće, tuđmane i tite, popove i komuniste, Boris Dežulović je i dalje na slobodi gde sa Rose uzgaja svoje odlično vino i rakiju antibrenda “R’n’B”, Ante Tomić i dalje nosi šešir, a ne nosi lažne brkove. Novine i sajtovi pišu ono što već novine i sajtovi pišu, uglavnom ni bolje ni gore nego godinama unazad. Pa, u čemu je onda stvar?

Stvar je u tome da je sve to takoreći prestalo da bude važno. A prestalo je da bude važno u trenutku kada je prestalo da sudeluje u oblikovanju stvarnosti. Kada je prestalo da se podrazumeva da će najgadnija stvarnost i najstvarnija gadost proizvesti posledice po one koji su ih proizveli. Može li to, Pančiću, malo manje apstraktno? Naravno, bujrum. Usred možda i najskrnavijeg političko-koruptivnog skandala u Hrvatskoj u 21. veku, a u koji je (to jest, ne u jedan, nego u više njih) do guše upetljan i izvesni Ivan Turudić (HDZ-ov momak za sve i anđeo uništenja pravosuđa), taj umesto da bude štono se kaže, “procesuiran”, upravo avanzuje na mesto prvog tužioca Hrvatske! Odakle su mu samo nebo i Plenković granica moći i uticaja! Mediji besne, javnost šizi, objavljuju se nepobitni dokazi o umešanosti predmetnog Turudića u stvari od kojih ga ne bi opralo ni more kod Silbe, ali premijer Plenković odmahuje rukom, tvrdoglavi se i… “ne da Turudića” – tako bi se to moglo najtačnije izreći.

Naravno, inadžijska rečenica vam je odnekud poznata. Tako je govorio Vučić u fazi još nedozrelog i pomalo klimavog samovlašća: ne dam Gašića! Ne dam Lončara! Ne dam ovog! Ne dam onog! I to njegovo “ne dam” obično bi bivalo jače od siline skandala u kojem se bilo ko od njegovih “gašića” našao. I eno ih, svi su i dalje na okupu, predićevski rečeno: vesela braća, žalosna im majka. Tako se jedna zemlja obrete u samodržavlju: ne zato što su političari korumpirani, lažljivi, nekompetentni i skloni pravljenju sranja – to se dešava manje-više svugde – nego tako što pritisak javnosti na njih izgubi “izvršnu” snagu; drugim rečima, tako što za sranja prestanu da snose posledice, čak i ako su ona tolika i takva da vonjaju do vrha Avale. Ili Sljemena, svejedno. Što, dakle, Oligarhiji uspe da toliko premreži, prekrije i nadvlada društvo i institucije da time stekne suštinski imunitet i na zakone i na javnost.

Da li se Hrvatska “slučajem Turudić” zaista neizlečivo vučićizovala nije na meni da sudim, prepuštam to tamošnjim kolegama i prijateljima. A Srbija je odavno jasan slučaj, ili je barem jasna onima koji nisu imali interesa u tome da im ne bude jasna. Ostali su protavorili deceniju praveći se gluvi, nemi, slepi, glupi i ludi. A i takvima je, bogme legion ime, i čine (činili su?) vrlo razgranatu neprincipijelnu koaliciju domaćih i uvoznih ruka-ruku-mije nikogovića. Plus “kolonijalni nadzornici” koji na te lokalne običaje i standarde gledaju s gađenjem, ali ih je zapravo baš briga ili misle da mi ovde i nismo za bolje jer da jesmo, imali bismo bolje. Ali, nisu oni najgori. Najgori smo mi koji smo tako malo učinili da dokažemo da greše. Da bi to bilo moguće, prvo bismo morali sami da poverujemo u to.