Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Mislim da sam nekako spreman za ovu priču, za bilo koju njenu verziju. Pa i za rasplet koji je zagubljen u ponorima nesrećnog uma. Sve što leti htelo bi da leti, ono što još ne može ili nikada nije letelo, poleteće. To je logika nastojanja da se kreće ka visinama i ništa više.
Želim da verujem u realnost svoga bunila. Sanjao sam neke kojih davno nema, moje i njihovo vreme razdvojeno je smrću i može biti sastavljeno jedino snom. Još smo svi u fantastičnom svetu koji ne haje za sebe, niti prostor i oblik u kome postoji. Svi se mirimo sa apsurdima i lošom građom od kojih smo sastavljeni.
Blago majstoru koji je to napravio, nije mogao da učini ništa drugo zbog čega bismo se smejali od straha. Slabašni stvorovi dvonošci dobili su glave različitih svojstava. Ljudska je misao, ako je misao, najveća tajna. Iz ovoga koji vlada nad nama ali nad sobom ne može, izlazi svašta, na sve strane i u svim pravcima. Bezobzirno i bez prestanka, surovo bez emocija, ako tu ne računamo i suze i sline, kao ostatke telesnih tekućina kojima nas je konačno savladao.
Hajde da malo zajednički razmislimo o svemu onome što smo čuli i koliko smo se tome čudili i zbog čega. Šta se dogodilo sa tim stvorom tokom njegove lične evolucije, kako taj vidi sebe u prostoru, šta očekuje u vremenu koje je oteo od drugih? Da li je već izrekao sve fantastične zamisli posle kojih bilo čije ludilo izgleda kao poslednji ostatak razuma! Ili se iz takvog uma može iscediti dovoljno supstance koja će nam pomoći da se odvojeni od živog sveta radujemo porinuću u žitku crnu masu gde nikada nije bilo daha.
Nikada nisam bio uveren da sam čuo sve što se može čuti. U nekom času i čuda prestaju jer se čudotvorac zasitio svojih zamisli koje ubijaju sve što se raduje, cveta i raste.
Sve osim njega.
A onda sam video pred sobom kratak isečak tog govora. Čovek nečitljivog izraza lica, skoro pa potpuno bez mimike, sasečen, nesličan ničemu i odvojen od sebe. Želi da nam kaže nešto mnogo važnije od svega što je ikada govorio. Ili je to bar čudnije od svega, mada u tim govorima čuda i nema. Sve fantazme izgledaju ostvarive poput bajki o nedokučivim svetovima, parodije sijamskh blizanaca Artura Klarka i Isaka Asimova su unutar njega i pokreću njegov nedokučivi misaoni sklop kome je oduzeto sve od mašte.
Taj homo sapiens usavršen u kombinaciji tehnološkog i misaonog haosa kaže: za dve, naviše tri godine, imaćemo u Beogradu leteći taksi. Možda prvi ili drugi u svetu. Imaćemo taksi koji leti. Sve što nas sada prevozi, leteće. Učinićemo sve da poleti sve!
Na samom početku, dok je trajao proces prijema te informacije – pošto je i ranije bilo slabašnih letećih ideja – nisam razumeo da li se to stvor šegači sa nama ili ispituje nivo opšte idiotske lakovernosti. Šta on zaista misli o nakotu što naseljava zemlju koju je prisvojio? Ume li da oseti smrad ustajalih ili svežih fekalija koje su davno izašle na slobodu iz septičkih jama, najvažnijih nacionalnih iskopina? Na šta taj uopšte radi, koja ga sila pokreće a šta bi umelo da ga zaustavi? Nešto bi moralo.
Uzeo sam za ovaj tekst parafrazu naslova knjige Aleksandra Deroka. Neka oprosti stari majstor što sam ga sa njegovim jeroplanom smestio u veliku srpsku duševnu bolnicu.
Ali, uzmimo mogućnost da sam ja skeptik, onaj koji sumnja u sve postojeće. Sumnja jeste izvor svake slobode, a vera proizvodi dogmu. Ko ne zna on veruje, ko ne zna ništa – veruje u sve. Moguće je da je moja skepsa preterana, odakle ja znam da taksi ne može da leti? Ovi, kojima se ponekad vozim po gradu, jedva idu po raspadnutim beogradskim sokacima. Zašto bi taksi uopšte leteo, za koji će mu to k….? Tako bi moj počivši komšija Mitić objasnio sebi i meni svoju filozofiju putovanja na kratkim relacijama.
Ali, dobro. Dve godine prođu pre nego što osetiš i da su došle. Iznenada, tzv predsednik otvara taksidrom (ako se to tako zove) negde gde je zgodno. Na primer, odmah do Prokopa. Tu su svi priglavnici, pa i dr Nestorović koji zna da zemlja nije okrugla. Taksi će iz rupe uzletati vertikalno, poput britanskog borbenog aviona sea harrier. Pilotira onaj koji to najbolje zna, i srećno se ruši nasred Terazija. „Pao je!!!“- uzvikuje narod koji ne leti.
Još nekoliko taksija pokušava da poleti, ali je taksidrom zakrčila oduševljena masa građana koja juri da uhvati predsednika. On uzleće na autonomni pogon, i srećno sleće na terasu predsedništva, gde mu donose belo. Početne teškoće, koje su se pretvorile u farsu kao strah od opšteg letenja postepeno nestaju.
Fabrika za leteće automobile otvara se u kovid bolnici u Batajnici, ali konstruktor još nije odlučio hoće li letilice imati krila, ili će biti izbacivane katapultima. Voz Soko je poleteo iz Beograda za Novi Sad, ali je negde usput nestao kontroli letenja, pošto je u okolini Surčina nadleteo Iljušin 22 koji se spremao da sleti, ali ga je na pisti presekao autobus 77. Taj leteći bus je promašio Bežanijsku kosu i prima putnike za let ka Tivtu.
Na liniji Banjaluka – Beograd, zapaženo je jato ljudskih bića na slobodni pogon, kako mašu udovima i lete preko Drine. Đilas, Jovanović i Aleksić su pokušali da ukažu na tu migraciju, ali niko ih nije slušao. Grupa lešinara uporno prati to jato. Ljudodromi spremni da dočekaju nove leteće Beograđane.
Negde na južnom koridoru, Drobnjak je među radnike stigao letećim valjkom i uzleteo šleperom.
Iznad Pančevačkog rita jata divljih pataka napadaju taksiste, a vojska je mobilisala seoske borbene lovce da obaraju te podivljale ptice. U nekim incidentima neuki lovci su pogodili divlje taksiste koji lete pomoću pedala. Ustanovljeno je da su to Šolakove patke, od ranije poznate organima po mržnji prema Srbiji. Leteće Tenisove svinje, inače opasni nemački obaveštajci, krenule su prema jugu tobože u potrazi za kukuruzom.
Intergalaktički Pink taksi sa pilotom DJV, koji je iz Borče Grede krenuo na regatu od Pinosave do Vlaškog polja, izgubio je navigaciju i napustio orbitu. Poslednji put je viđen u predelu Kumove slame. Predsednik je zamolio brata Sija da pošalje supersonične leteće bagere u misiju spasavanja.
Grupa mrtvaca u letećim pogrebnim kolima uočena je iznad Ruzveltove ulice kako uzvikuje parole ljubavi i privrženosti čoveku koji je nas i njih odvojio od zemlje.
Čitav put od Ikara do oslobađanja od zemljine teže, savladao sam tokom vizionarskog govora, ne verujući u svoja čula. I zbog toga sam gledao ponovo i ponovo. I dalje kao opčinjen gledam taj govor i slušam glasnika. Želim samo da hodam i idem sve dalje, tamo gde se više ne može videti to lice nekada nalik na ljudsko.
Ali i to je samo košmar. Prikovani smo za svoju otrovanu zemlju i takvi odlazimo u njenu orbitu, odvojeni od potoka, livada, trave, jorgovana svežeg daha i ljudi.
