Piše: Biljana Stepanović, kolumna za portal N1
Ništa više u državi Srbiji nije dovoljno nenormalno. Uvek može postati još nenormalnije, neki bi rekli i bolesnije, u ovom našem društvu koje presvučeni radikali više od decenije guraju preko margine civilizovanog ponašanja i na sve načine pokušavaju da izbrišu granicu između društveno prihvatljivog i potpuno neprihvatljivog.
U vladajućem diskursu etika je ne samo suvišna, nego i nepostojeća reč. Vrhunsko merilo i cilj svega je postao samo i isključivo lični interes garniture koja se više i ne može nazvati vlašću, već je znatno precizniji opis – klika na vlasti.
Ništa više nije sveto, niti nepodobno za zloupotrebu. Dete od dve godine, Danka Ilić, pregaženo je i bačeno na divlju deponiju, javljeno nam je posle deset dana. Tela deteta još nema. Osumnjičene ubice su pronađene i priznale su krivicu. To su učinila dva čoveka u pedesetim godinama koji mogu biti, ili i jesu, nečiji roditelji i nečije dede. Pregazili su je, ubili, a onda otišli kućama i ćutali dok nisu pronađeni. Kakva su to ljudska bića, nema potrebe ni raspravljati ni objašnjavati. Sve je dovoljno jasno i dovoljno strašno.
Šta se, međutim, događa kad ih policija otkrije i uhapsi? Događa se državna patologija. Umesto da nadležni predstavnik policije ili tužilaštva odmah kad je ovo utvrđeno izađe pred kamere, saopšti strašnu vest, objasni šta se desilo, odgovori na pitanja novinara i ode, već dovoljno strašan događaj se, da kažemo, zgrabi direktno sa vrha države i zloupotrebi na zaista patološki način.
Pred građanima se ukazuje sam predsednik na javno emitovanoj sednici Vlade Srbije (tehničke, čiji on nije član) da nam saopšti kako „imamo loše vesti za ovo dete“ i onako usput pita Bratislava Gašića „da li su roditelji obavešteni“!? Onda nastavlja priču o Kosovu, nuklearnoj energiji i nekim letećim automobilima. Vest o detetu je, tobože, upravo saznao pa je uzeo da nam smesta javi.
Ako roditelji nisu bili obavešteni da su ostali bez deteta, predsednik im je priredio dodatni užas da od njega tu strašnu vest čuju sa televizije, pošto je baš mnogo žurio da je prvo saopšti naciji. Surovo da surovije biti ne može. A šta ako je ipak imao tu informaciju, možda i par dana ranije, kako je prethodno objavljeno, pa je samo glumio pred kamerama? Bolesno da (valjda) bolesnije biti ne može.
Pošto predsednik nije stigao da nas obavesti o detaljima već je prešao na druga pitanja, tu je njegov alter ego D.J. Vučićević koji se uporno izdaje za novinara i sa te pozicije nastupa, da nam sad on umesto policije sve podrobno pojasni, snagom svog znanja i autoriteta, pošto su mu izveštaji iz policijske istrage nekako dostupni.
Tek posle njih dvojice izlazi ministar policije Gašić i objašnjava detalje zločina. Čemu su uopšte služili prethodni istupi ova dva nenadležna građanina, Vučić Aleksandra i Vučićević DJ-a?
Ako sve ovo nije užasno, bezdušno ponašanje, zloupotreba bez ljudske empatije, a sa neveštim pretvaranjem da je ima, onda i sam taj pojam treba redefinisati. Ako, pak, ovo nije još jedan u zaista predugačkom nizu očiglednih dokaza da je Srbija pretvorena u zemlju bez sistema, bez poretka, sa zgaženim institucijama, gde doslovno samo jedan čovek i pušta kišu i zaustavlja sunce onako kako njemu i samo njemu odgovara, onda je ovo i formalno postala lična država tog čoveka. I to čoveka koji u naumu da zadrži vlast ne bira sredstva, načine, povode, mesto ni vreme. Odnosno bira onako kako njemu i samo njemu odgovara.
To je šteta koju će ovo društvo najduže i najteže ispravljati, kad jednom dođe dan (a mora doći) da se država Srbija ponovo počne vraćati osnovnim vrednostima koje predstavljaju civilizacijske norme. Nije zgoreg po sto puta ponoviti: moraćemo prvo da vratimo u opticaj etiku, dakle saznanje da nije baš sve dozvoljeno ni prihvatljivo, već postoje stvari koje se jednostavno ne rade. Time će neizostavno morati da se bave ljudi koji imaju ugrađen osećaj šta je primereno raditi, a šta nikako nije i kojima ne treba objašnjavati šta podrazumeva jedno, a šta drugo.
Naša država se, nažalost, više od decenije vodi potpuno suprotnim putem. Najmanji je problem opšti lopovluk koji na prvi pogled najviše bode oči. Nije više sramota ni krasti niti se enormno bogatiti presipanjem državnih resursa u sopstvene džepove već se, naprotiv, to tretira kao pametno korišćenje prilike. Lud je ko je ne iskoristi, a ludih u takvom poretku stvari nema. Prirodno se grupišu i povezuju svi neopterećeni etikom, moralom, a zaokupljeni samo ličnim interesom. Takvi su na ceni. Oni onda lako urušavaju sistem, uništavaju institucije, rugaju se pravu i pravdi.
Ali nama se urušava nešto mnogo važnije i mnogo dragocenije. Sistem vrednosti. Normalnost. Osećaj za meru i osećaj za pravdu. Ljudi polako počinju da shvataju da su sami, od sistema nezaštićeni jer taj stari normalni sistem više ne postoji, pa im jedino ostaje da se sami snalaze. Jedni su se snašli odmah, ne prave pitanje, uskoče u vladajući talas, drugi vagaju, ćute, prave kompromise sa sopstvenom savešću, a treći se povlače i sklanjaju jer ovo nije svet koji oni prepoznaju. Na kraju ostane četvrta najmanja grupacija onih koji se i dalje ne mire sa uništavanjem zemlje i društva. Bune se o svom trošku i na svoj rizik i ponekad sami sebi izgledaju kao zanesenjaci u ovom „novom vremenu“.
Ovakav sistem može da se uspostavi i održava samo ako se prethodno porobe mediji pa nema ko niti da postavi pitanja, niti da traži odgovore, niti da građanima javi šta se događa. Zato su mediji glavno i poslednje uporište ovakve vlasti. Zato su i poslednje što će ova klika ispustiti, jer joj se onda cela piramida ruši. Mediji imaju moć da ceo taj sistem, ako su slobodni, ogole do koske. Kao što imaju moć da ovo bolesno stanje prikrivaju, ili još gore – podstiču.
Zamislite samo da cela Srbija u Drugom dnevniku Nacionalnog servisa RTS-a čuje, recimo, pitanja novinara, a onda i odgovore na ta pitanja: predsedniče, zašto ste preseljavali građane i od njih pravili fiktivne glasače; predsedniče, zar se tako dobijaju izbori; predsedniče, ko je Milana Radoičića naoružao i poslao u Banjsku i zašto; predsedniče, šta ste od dokumenata vezanih za Kosovo potpisali i šta u njima tačno piše; predsedniče, zašto zloupotrebljavate svoju funkciju i sve državne resurse zarad svoje vlasti; predsedniče, zašto ste zemlju zadužili za preko 20 milijardi dolara; predsedniče, kako ste jedino vi ostali siromašni, a svi vaši saradnici postali su abnormalno bogati; predsedniče, kako je vaša vlast legitimna kad je osvajate i zadržavate na nelegitimne načine?
I na koncu: predsedniče, smatrate li nemoralnim i nenormalnim da baš vi, i to na ovaj način, govorite o ubistvu jednog deteta? Zašto vam je to potrebno, pošto građanima nije? I vidite li u tome neku gnusnu zloupotrebu?
Pa neka kaže ne. Ili neka kaže da.
E da, ali u tom slučaju, kad bi ta pitanja na Javnom servisu bilo moguće postaviti, ovakav poredak ne bi bio moguć.
