Kukavički život prosvetnih radnika

Snežana Čongradin, kolumna za ''Danas''

Prvi vesnik dugotrajno hladnog doba u društvu ispostavlja se da će biti oni za koje se pretpostavljalo da bi trebalo da budu oni koji će prvi najaviti proleće i dublje promene.

Prosvetni radnici.

Jednostavno je. Nisu stali iza studenata.

Nisu i neće ući u generalni štrajk, uprkos vapajima studenata da to učine.

Kukavice su. Ili, ne vide širi kontekst, ne mare i ne trude se da razumeju one koje bi trebalo da podučavaju osnovnim vrednostima – slobodi, demokratiji, nezavisnosti, kritičkom mišljenju, težnji za što većim stepenom jednakosti u društvu, solidarnosti, svrsihodnosti naučnog znanja koje prenose na svoje učenike i studente.

Pognute glave vraćaju se u učionice, čekajući i da se studenti umore, odblokiraju fakultete, pa da se vrate i u amfiteatre, nastave da mirno vode bedne živote prosvetnih radnika u diktatorskom režimu. Kao i svi mi, uostalom.

Ali, drugi sada nisu tema.

Tema su prosvetni radnici i univerzitetski profesori. Oni su prvi prozvani. Deca su ih prozvala. Tražila su njihovu pomoć u pobuni i borbi za bolje uslove života za sve nas.

Zahtevaju da se više ne kriju iza njihovih leđa, da prestanu više sa glupavim divljenjem njihovoj hrabrosti, da učine sledeći korak i da prohodaju putevima oslobođenja koje su im upravo oni omogućili.

Jasno je da ako prosvetni radnici i univerzitetski profesori “ispale” đake i studente, mi ostali, koji se ne bavimo tim svetim pozivom, nećemo ni doći u priliku, odnosno na test o tome kolike smo kukavice.

Da li smo u stanju i u prilici da se žrtvujemo, da primimo te najniže udarce diktatorskog režima, da pritom stojimo uspravno, svojom hrabrošću i plemenitim osobinama pobedimo surovost i brutanost. Da pokažemo koliko smo dorasli i odrasli, da li smo spremni da iskoristimo priliku koju su nam studenti i mladi pružili. Da krenemo u osvajanje slobode, ali sada iz prvog reda.

Da li su prosvetni radnici i univerzitetski profesori dužni da izađu prvi i objave generalni štrajk, pre svih ostalih društvenih grupa?

Nisu. Niko nije dužan ništa. Sjajan je to primer za našu decu. Igranje sa koeficijentima za plate, dok okolo lete staklene flaše koje gađaju glave studenata, dok se skupi automobili zaleću u njihova tela dok odaju počast žrtvama koruptivnog režima na ulicama širom Srbije. Dok Aleksandar Vučić organizuje batinaše da se obračunavaju sa njima, dok besomučno krade, laže, profitirajući na grbači jednog od najsiromašnijih naroda u Evropi.

Toliko se nije ćutalo ni kad je upravo taj Aleksandar Vučić zajedno sa osuđenim ratnim zločincima terao ljude na ratišta širom bivše Jugoslavije da poginu za njihovo bogaćenje i korist malog broja pojedinaca, političkih hulja, kojima je gaženje preko leševa, iskopavanje grobnica i posmatranja kako većina ljudi umire od gladi bilo kao dobar dan. Poželjno.

Gromoglasna tišina, odavanje petnaestominutne počasti za žrtve pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, taj pojmovni sklop koji je korišćen kako bi se opisala veličanstvenost najmasovnijeg protesta, nakon devedesetih godina prošlog veka, prelazi polako, kako vreme odmiče, a na studentske pozive se niko ne odaziva – u svoju suprotnost.

Gromoglasna tišina prosvetnih radnika, dok im je srce navodno puno zbog hrabrosti njihovih učenika koji su se usudili i na izvrstan način započeli pobunu protiv diktatorskog režima i još je izvode, već mesec i po dana, postaje zastrašujuća.

Ostavili su ih na cedilu. Gase svaku nadu u uspešnost procesa koji se, nažalost, nije upalio nimalo njihovom zaslugom. A o tome svedoče upravo njihovi potezi i neodazivanje na pozive učenika i studenata. Sva je prilika da se neće osmeliti i da će ledeno doba zavladati. Ledeno doba u srcima mladih kada je reč o njihovoj zemlji, mestu rođenja, odrastanja i porekla.

Patriotizam koji su studenti i mladi pokazali u poslednjih mesec i po dana na delu, ispisujući stranice istorije zbog kojih bi se ponosili svi narodi na celom svetu, ostaće zbog njihovih nastavnika i profesora, a potom i svih nas ostalih, samo jedna vanrednost koja će biti teško objašnjiva, s obzirom na to odakle je povukla korene.

Iz kukavičluka i nedoraslosti odraslih.

Virus Smeško Nestorović

Snežana Čongradin, kolumna za ''Danas''

Branimir Nestorović napustio je pokret koji je osnovao i ostavio svoje saborce da se sjedine sa vlašću Aleksandra Vučića.

Ili ne.

Zapravo, potpuno je nebitno. Sa stanovišta opšteg dobra i javnog interesa dovoljno je već napravio štete u odnosu na živote građanki i građana Srbije. Najsmešniji virus zapaćen u narodu – Branimir Nestorović.

Da li je istupio iz sopstvenog pokreta koji je na izborima osvojio veliki broj glasova tvrdeći da je „zemlja ravna“, da bi opet napravio „karambol“ i skupio novu ekipu mrzitelja i zajebanata sa zdravljem građanki i građana Srbije i tako poslužio režimu, kradljivcima izbora, privlačeći i brižljivo se brinući da se teorije zavere još dublje uvuku u kolektivnu svest u narodu, a smrt i bolest budu sekundarni u odnosu na život zasnovan na strahovima i „zabavi“ koji iz toga posledično proizilazi, potpuno je nevažno.

Virus zvani Branimir Nestorović šta god da uradi – širi se.

Ulazi u mozak direktno.

Svakome se izgleda sviđa onemoćalost usled takvog slučaja na svoj način. Neki ne odustaju od tvrdnji da je reč o vrhunskom naučniku, samo, kao, dodaju, „budali“, da bi sebe zaštitili od toga da iz toga sledi zaključak da im je smrt „smešna“.

Nekima je prosto simpatičan njegov nastup kao i opasnosti koje proizilaze iz toga, isto tako. Odustali su od zdravog razuma, jasno je.

Postoje i oni koji misle da je Nestorović iskren u svom idiotizmu i da je nositelj nekakvog novog doba. Slobodnijeg i ravnopravnijeg društva…

To što je lik izjavio zajedno sa Aleksandrom Vučićem na prvoj konferenciji za novinare od kada je pandemija korona virusa saopštena u celom svetu, da je taj virus, koji je odneo hiljade i hiljade života, zauvek ostavio duboke, tragične posledice po zdravlje ljudi – najsmešniji virus na svetu, sada im je, nakon svih patnji i poremećaja svakog pojedinačnog života – izgleda još više simpatičan.

Takođe, podsetimo i na njegovu klasnu „svest“ kada je istom prilikom rekao da žene slobodno mogu u šoping u Italiju, da se ne plaše virusa, potpuno izopšten od činjenica ovdašnjeg sveta, da 90 odsto žena nema novca ni za šoping u kineskim tržnim centrima...

Koliko bizarnosti na gomili...

U novijoj istoriji srpske političke scene nije se pojavila tako velika štetočina javnog interesa. Postojali su, sećamo se, političari koji su direktno pozivali na samoubistva sopstvenog naroda i ubistva pripadnika drugih naroda, tokom ratova devedesetih. Sada, srećom nema takvih primeraka. Nemaju prilike da se izraze.

A, jedan od njih je bio aktuelni predsednik Srbije. Deo onih čije su izjave i političko zalaganje poslali desetina hiljada ljudi direktno u smrt. Postojali su i oni koji su inspirisali na ubistva novinara, političkih neistomišljenika. Predsednik Srbije je, takođe, među njima.

Nacionalizam Branimira Nestorovića, mržnja i netolerancija, koja odlikuje Aleksandra Vučića u gore navedenom opisu, ne mogu ni da dođu do izražaja od strahota koje preko toga saopštava građankama i građanima.

Da veruju u nepostojeće, da se izlažu riziku od bolesti.

Kad već nema mogućnosti ratovanja i gubljenja života na takav način, kako doći do izražaja... Smrt ipak mora da ostane u fokusu idiota i onih koji se naslađuju i profitiraju od patnji i bolesti.

Nadaju se da će se takvo vreme ponovo vratiti, vreme ratova i slanja tuđe dece da ginu. A, do tada, može i preko virusa umiranje.

I svi se sprdaju. Simpatičan je im čova koji je u vreme masovne smrti usled pandemije govorio da je reč o najsmešnijem virusu. Dosta je bolesno sve skupa. Pogotovo aktuelno navođenje na to da je on istaknuta individua koja prkosi režimu diktatora Vučića. Da mu nije ni stalo do funkcija, da ima svoj „biznis“ doktora i da mu je to dovoljno. Da drži do sebe.

Branimir Nestorović istakao se kao huškač protiv vakcinacije protiv korona virusa, koji je odneo hiljade i hiljade života, a mnogima na srcima i duši ostavio duboke tragove. Napuštajući pokret koji je osnovao postao je i borac protiv režima Vučića, jer se navodno protivi da bude sa njim u koaliciji u vlasti u Beogradu. A, i ako se ispostavi da to nije slučaj, da je igrao samo kako je Vučić svirao, ostaće i dalje simpatičan. Sigurna sam. Čak i onima koji ne bi nikada glasali za njega.

Jer, smeh je lek?

Kako će Vučić opet zavrnuti sopstveni narod

Snežana Čongradin, kolumna za ''Danas''

Promena se dešava. Koruptivni režim sa teretom ratno huškačke prošlosti je odlučio da pokuša da preživi. Ponovo.

S obzirom na to da je preživeo unazad trideset godina, uz opoziciono jačanje i hvatanje zaleta da se vrati na vlast kontinuitetom politike koja je svrgnuta petooktobarskom revolucijom.

Da takvi, autokratski i diktatorski režimi, negadljivi na inspirisanje ubistava na osnovu nacionalne i verske pripadnosti, kakav je bio slučaj tokom ratova devedesetih u vezi sa tragičnim posledicama koje su srpske vlasti, preciznije horde Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, radikala i socijalista, proizvele, odredivši sudbine stotine hiljada građana bivše Jugoslavije, ubijenih, raseljenih i za ceo život ubogaljenih života, toliko dugo jašu na grbači najsiromašnijih građana na evropskom tlu, zaista je teško zamisliti.

Osim, ukoliko se upravo na nečijoj, odnosno koži građana Srbije, kao i decenijama unazad dešava.

Ta razdvojenost od smisla, opšteg dobra, činjenica, istine, čini se kao najkarakterističnija u novijoj istoriji.

I mora da se razume.

Pogotovo u trenucima pokušaja preživljavanja vlasti koja unazad trideset godina određuje nacionalnu i identitetsku supstancu kao genocidnu, ratno zločinačku, nakaradnu i poremećenu, imajući u vidu koje ličnosti i političari agresivnom propagandom teraju da ih biraju i da im tako određuju sudbinu.

Kako to Vučić, od inspiratora i podržavaoca genocida, promotera i zastupnika politike i dela najokrutnijih ratnih zločinaca, profitera na smrti i tragediji nezabeleženoj u odnosu na obične i nevine ljude ljude, još od Drugog svetskog rata, do agresije režima Vladimira Putina na Ukrajinu, danas pokušava da „preživi“ posle višedecenijskog iskustva sejanja smrti i gladi?

Uočljivo je, kažu poznavaoci prilika, za takve kukavice, kao što je Aleksandar Vučić, da imaju podanički odnos prema onome ko je veći i jači od njih, u smislu koji je njima bitan, razume se.

A to je čista sila i moć, vrednost koja se izražava bogatstvom i privilegijama naspram većine drastično siromašnijih.

Procene su Vučićeve verovatno bile istinite do sada, da može da opstaje na relativizacijama, negiranjima svojih, isključivo svojih i svoje ratno zločinačke ekipe – zločinima, zbog kojih im je rastao račun u bankama i gomilale se nekretnine.

Došlo je novo vreme, izgleda ovih dana.

Sa ovim prolećem.

Izvesno je da se njegovi mediji, najzločinačkiji tabloidi i elektronski mediji, gde spada i Javni servis, počeli da pripremaju teren za promenu paradigme, za prebacivanje mafije sa jednog na drugi teren.

Sa Putinovskog na onaj koji zastupaju Evropska unije i Sjedinjene Američke Države.

Kakav će biti ishod prilika unutar kojih se genocidni Vučić prebacuje sa ruske strane na američku, na stranu Evropske unije, pitanje je čiji odgovor izvesno neće mnogo radovati građane Srbije kao ni sve žrtve njegove višedecenijske politike.

Možda će im biti malo lakši takav sled događaja, nego da je odlučio da ostane na istom putu.

Ali, nije on učinio zaokret, čijem zamahu ćemo, verovatno, tek da prisustvujemo zbog građana kojim besomučno vlada celu deceniju, potkradajući i gorko ih lažući, već da bi pokušao da sačuva svoje novce, krvavo zarađene tokom rata i tranzicije u kojima su se, zbog njegove politike, zaglavili građani Srbije.

Kao najveće žrtve, odmah posle pobijenih i zakopanih po grobnicama širom Srbije, Bosne, Kosova, Hrvatske…

Plaši se trenutno, užasno se plaši sopstvene „dece“.

Svih tih siromašnih i zaslepljenih građana Srbije, na čijoj tragičnosti života je toliko dugo i predano radio kako bi pribavio sopstvena bogatstva.

Plaši se njihove reakcije, kada bude morao da pristane na uvođenje sankcija Rusiji, a celu „karijeru“ je na suprotnim principima izgradio i utemeljio.

I u njih na silu usadio.

Hijena Vučić

Snežana Čongradin, kolumna za ''Danas''

Odgovor Aleksandra Vučića predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću i Aljbinu Kurtiju, premijeru Kosova, da bi pre bio vuk samotnjak nego bestidna i nemoralna hijena, odvija se u kontekstu trošenja novca poreskih obveznika, građana Srbije, na kinesko oružje i šepurenje njime pred građanima regiona.

Građanima bivših jugoslovenskih republika i bivše srpske pokrajine koji i trideset godina posle srpske agresije trpe posledice zločina koji su počinjeni, razume se, u najvećoj meri oružjem vojnih i policijskih snaga Srbije. Da situacija, danas, pre svega, za građane Srbije, bude još nepovoljnija, isti oni koji su se šepurili oružjem i politički inspirisali na zločine danas to isto rade, opet trošeći njihov novac na kupovinu oružja i njihovo zveckanje, kako bi sačuvali ratni profit, samopouzdanje i privilegije stečene na smrti.

Od toga ne postoji veća i prostija istina. Koja se, paradoksalno, najviše izbegava, zaobilazi ili bahato i bezosećajno negira i to i od strane političkih konkurenata a, s obzirom na karakter, prošlost i načina na koji aktuelni nosioci vlasti zauzimaju najviše državne funkcije, slobodno se može reći – neprijatelja.

Tako će jedno od saznanja i uvida u društvene prilike u Srbiji, nakon tek okončanih izbora, biti činjenica o jačanju popularnosti kod građana takozvane desnice. Ali to nije tek nekakva desnica, već vrlo konkretna u smislu događaja, tragedija na osnovu kojih te političke organizacije zasnivaju svoj angažman.

Reč je o onima koji će građane Srbije da ubeđuju da belo nije belo, da ne veruju svojim očima, jer im tako politički odgovara. Opet, nije reč o bezazlenostima, već o odnosu prema žrtvama vrlo konkretnih zločina protiv čovečnosti na koje su uspešno inspirisali u svojim mlađim danima i počecima bavljenja politikom upravo nositelji najviših državnih funkcija. Naspram kojih su oni navodno opozicija.

Kao nekakva priprosta jednačina. Konkretni učesnici u ratu, zločinima, genocidu, etničkim čišćenjima, finansiraju i podižu svoje lažne političke protivnike ne bi li, s jedne strane, naspram njih izgledali pristojnije i prihvatljivije iole razumnijim i dobronamernijim pogledima na svet, a s druge, kako bi ih iskoristili i bacili u smeće kada im pomognu u zamajavanju biračkog tela, duboko uronjenog u njihove laži, prevare, posledično siromaštvo i nemogućnost da uvide njihove pravo lice – da nastave da korumpiraju, kradu, umnožavaju bogatstva stečena na grbači svojih siromašnih podanika.

Koliko je koštalo sve to oružje koje je Vučić pokupovao od Rusije i Kine, inače, po vojnoj sili, zapravo neprijatelja Evropske unije, čijem priključenju ova država deklarativno teži. Da li je moguće da u državi u kojoj su plate i penzije tolike da drže građane na ivici egzistencijalne propasti ili ih nemilice bacaju niz litice Aleksandar Vučić kupuje skupo naoružanje?

Jeste, jer osim držanja i zveckanja oružjem oni ne znaju ni za šta drugo. A i da znaju, ne isplati im se, jer bi odustajanje od ratnohuškačke politike i dovođenja u bar relativnu normalnost društvo kojim diktatorski vladaju, postavilo pitanje u svesti građana, a odakle smo došli kad nam je ovako loše? Ko nas je uvalio u te probleme?

Prostim uvidom sagledali bi da je sve zlo u njihovim životima zasnovano na ratnoprofiterskoj politici Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Mirjane Marković, odnosno njihovih naslednika – Ivice Dačića, Aleksandra Vučića ili, pak, Aleksandra Vulina. Da je njihov aktuelni koruptivni pohod, otimanje novca poreskih obveznika za kupovinu oružja, zapravo sa isključivim ciljem skrivenog otimanja njihovih para u dubokim koruptivnim radnjama.

Otimanjem za silu, moć, privilegije, u kojima „uživa“ nekolicina zlikovaca. Zbog njihovog „užitka“ 99 odsto građana Srbije se prevrće po krevetu u nesanici jer ne zna kako će da preživi sledeći dan usled nedostatka osnovnih sredstava za život.

Kao što oni, ti bestidni lopovi, krvavih ruku, svi liče jedni na druge, tako i građani liče jedni na druge. Samo je neophodno da dođe vreme, da stignu prilike i određenja koja će to učiniti toliko očiglednim da je teško zamisliti da će taj mali procenat prevaranata moći mirno da spava, za razliku od najvećeg broja ljudi koje potkradaju, lažu i manipulišu njihovim strahovima i osećanjima.

Zato Vučić i naziva druge hijenama, zato što je hijena, ali najpre u odnosu na sopstvene građane, koji su u odnosu na druge, nažalost, i dalje vukovi samotnjaci, zatočeni po logorima koji su im predstavljena kao radna mesta, uprkos činjenici da na njihovom radu i trudu počivaju bogatstva lopovčina, dok oni grcaju u siromaštvu.