Vulin razotkrio lopove

Zlatko Minić, tekst za Peščanik.net, 7.4.2022.

Dosta više aman i Vulina i o Vulinu, zavapili su posetioci sajta Peščanika kada su videli naslov. Neki su s pravom uzdahnuli da nije posao ministra unutrašnjih poslova ni da otkriva ni da rasvetljava krivična dela, niti da o tome obaveštava javnost. To radi policija koja bi na svom čelu trebalo da ima direktora policije.

Ne u Srbiji. Ministar unutrašnjih poslova javno poziva nadležne da reše krivična dela koja on otkriva, saopštava kad se nešto reši, drži konferencije za novinare, na TV gostovanjima otkriva komplote, objavljuje saopštenja o hrvatskim i kosovskim vlastima, o Crnoj Gori i BiH, poručuje zlomislećoj, srbofobičnoj Evropskoj uniji šta joj je činiti, a šta joj kod njega neće proći, objašnjava Ukrajini i Ukrajincima koliko su on i Vučić u životu postradali više od njih i koliko su principijelniji i slobodoljubiviji uvek bili.

I usled sveg tog nežnog potpurija blagougodnih aktivnosti, Vulin je razotkrio pljačku gradskog budžeta. Kog grada, pita se čitalac, nema više „opozicionih“, mora da je neka bivša vlast, da nije rasvetljen kakav skorašnji Paunovićev, Zelenovićev ili Đilasov marifetluk (malo je 10 godina za istragu kako je poharano 619 triliona)?

Ne, Vulin je razotkrio pljačku budžeta grada Beograda koja se planira već 5 godina, a zapisano je da će se odigrati između 2022. i 2024. godine.

Sad je vreme i da ja otkrijem šta je to i kako Vulin, ni kriv ni dužan (ovo naravno samo figurativno, u vezi sa „razotkrivanjem“) izneo na svetlost dana, da se provetri na visini od 45 metara.

Nekoliko dana posle izbora (usporavanje funkcionerske kampanje, evidentno koordinirano i planirano, i propuštanje ovakvog penala, da to uradi tokom kampanje, a što je Vulinu nesumnjivo nanelo strahovitu duševnu bol, posebna je i zahtevna tema) Aleksandar Vulin na graničnom prelazu Gradina svečano je (a kako drugačije?) otvorio jarbol visok 45 metara. Dobro, nije ga baš otvorio. Ni otkrio, nisu imali tako veliko platno kojim bi ga prekrili, ali je svakako Vulin svečano naredio svečano podizanje zastave i svečano intoniranje himne. Iz saopštenja MUP-a saznali smo da je jarbol svečano postavljen „po naređenju“ Vulin Aleksandra, „u visini od 45 metara“. Toliko je visok jarbol, ne naredbodavac. Vučić Aleksandar, od ranije poznat ministru unutrašnjih poslova kao osoba spremna da inicira sve što se u Srbiji postavlja, otkriva, otvara, gradi i ugrađuje, u svečanom prigodnom govoru nije pomenut u svojstvu Aleksandra Inicijatora, već kao onaj koji je „ojačao i uredio Srbiju i to mora da se vidi na svakom koraku u našoj državi“. Kakve veze to ima sa jarbolom, nije poznato, izuzev ako svi koji prelaze granicu neće morati da se penju na jarbol da vide jaku i uređenu Srbiju dokle pogled seže. Jasno je, međutim, zašto je „vrhovnom komandantu“ uskraćeno zvanje naredbodavca i inicijatora gradinskog neimarskog poduhvata. On je još 2017. inicirao podizanje stometarskog, najvećeg jarbola u istoriji, kakav ni Tito ni Turkmenbaša nisu izgradili, pa je ovaj Vulinov patuljasti jarbol gotovo čačkalica za kanapeičiće, samo omaž jednoj smeloj viziji.

Ali tu je nastao problem. Sa visine od 45 metara, pored „ojačane i uređene Srbije“ ukazala se lepa ilustracija pljačke. I to ne u susednoj Bugarskoj, već na ovoj strani granice.

Jarbol je, na tenderu na koji je stigla samo jedna ponuda, izgrađen za 12,8 miliona dinara (sa PDV-om). I sada je vreme da se podsetimo priče o beogradskom jarbolu. Ukratko, da ne morate da klikćete – najavljen 2017. kao 120-metarski, za 200 miliona, dodato mu je još 30 malih jarbolčića uz ukupne troškove od 3 miliona evra, pa su mali nestali, a jarbol je 2018. procenjen na 407, ali skraćen na 80 metara. Taj je iznos bio i u beogradskom budžetu za 2019, da bi konačno u ovogodišnjem bio prikazan kao „investicija“ od 320 miliona planirana za 2023. Tačnije, da bi u februarskom rebalansu budžeta bio planiran, jer ga u prvobitnom nije bilo.

I tako se razotkrilo da je Republička direkcija za imovinu (koja je finansirala jarbol na Gradini) platila12,8 miliona jarbol (i sve prateće radove) na tenderu na kome je bio samo jedan ponuđač. A 78% veći (ako se ostalo pri planu od 80 metara) beogradski jarbol koštaće tačno 2.400% više. Dobro, sa visinom jarbola cena ne raste aritmetičkom progresijom, ali ne raste ni ovakvom eksponencijalnom. Ako se neko nije ugradio u Beogradu mnogo, mnogo više nego na Gradini.

I kad bi sad neki istražni organ željan da vidi kakvih sve to čuda i po kojim cenama ima u budžetu grada Beograda, krenuo da pregleda planirane investicije, prvo bi shvatio da je milion evra osnovna novčana jedinica. Po 5 osnovnih novčanih jedinica planira se, na primer, za uređenje Trga Nikole Pašića (nisam siguran da, ovako arhitektonski neuk, shvatam šta bi moralo da se uređuje, izuzev ako se ne planira da se sva stabla poseku i trg poravna kako bi se lakše održavale manifestacije kao na Trgu Republike), za uređenje Strahinjića Bana, Palmotićeve…

I konačno, tu je jedan od mojih favorita, Linijski park. Pre nepunih godinu dana pisao sam o tom „najlepšem i najfunkcionalnijem parku“, u vreme kada su zamenik čuvara vrabaca u zimskom periodu i njegov urbanista najavljivali da će koštati 55 miliona evra „okvirno“, jer „će konačna cena biti utvrđena tek kad se završi tender” za investitore (da se ne vraćamo na ovo maskiranje izvođača-burazera koji uzimaju naše pare u investitore koji obično ulažu svoje pare). Već to je bila procena razvučena sa prvobitne od 40-50 miliona evra iz oktobra 2020. I prognozirao sam dva moguća ishoda – park, koji bi verovatno mogao da se izgradi za 10-15 miliona, na kraju će koštati 50-ak miliona evra i zaključiće se kako se uštedelo ili će, ako se niko ne bude bunio, zbog nepredviđenih okolnosti cena porasti na 70-78.

I šta mislite da se desilo? Budžet za 2022. predviđa investiciona ulaganja tokom 2022, 2023. i 2024. za izgradnju linijskog parka u ukupnom iznosu od oko 8,5 milijardi dinara odnosno 71 milion evra. Neko bi na ovom mestu seirio – jesam li vam rekao. Ja neću, jer vam nisam rekao. Nisam dobro pogodio. U februarskom rebalansu budžeta iskrsli su neki nepredviđeni radovi na linijskom parku, pa je ukupna (za sada) predviđena cena 11.485.350.000,00 dinara. Što je po današnjem kursu oko 8,6 milijardi rubalja ili 97,5 miliona evra.

Da parafraziram: Živela jaka i uređena Srbija i jak i uređeni Beograd!

Miš u pivu

Zlatko Minić, tekst za Peščanik.net, 5.6.2021.

Priča kaže da su pre 40-50 godina preteče današnjih tabloida, listova poput Ekspresa i Novosti, tokom letnje oseke vesti kojima je trebalo popuniti prostor između političke diferencijacije i ekonomske stabilizacije, redovno objavljivali vesti o mišu u pivu. Obično bi se neki domaćin ispred zadružne prodavnice ili u udobnosti svog doma, posle porodičnog ručka neprijatno iznenadio otkrivši u flaši piva – miša. Pa se istraživalo kako je miš mogao dospeti u pivo, ko kontroliše higijenu u pivari, ko nadzire proizvodni proces. I tako iz godine u godinu. Priča ostavlja da sami odaberete da li ćete verovati da je miš bio stvaran.

Tabloidi danas nemaju problem sa bilo kakvim osekama. Imamo cunami izmišljenih, lažnih vesti, fabrikacija nadzidanih nad poluistinama ili razvlačenja marginalnih tema na debljinu dovoljnu da se napravi pita od onoga od čega se pita obično ne pravi.

U deceniji tabloida dobili smo, međutim, fenomen najave miša u pivu. Nema više potrebe da domaćin otvara flašu, pa ni da je kupuje, ne mora zapravo ni da pije pivo. Novinar će saznati da je u pivnici stanje takvo da se svakog časa može desiti da miš završi u pivu. Ali, ako ste pivopija, ne morate da se plašite, da menjate piće ili proizvođača. Miš neće upasti u pivo jer je novi menadžment otkrio ko je pokušao da zapati miševe i sve će se ubrzo raščistiti. A moglo je da se desi nešto strašno. Da se u pivu nađu miš, mačka, žirafa, u zavisnosti od mašte novinara ili naručioca teksta iz žanra „radiće čelična metla“.

Jer miša u pivu je zamenila najava „čelične metle“, kojom će Aleksandar Vučić pomesti miševe u partiji, vladi, na funkcijama u opštinama i gradovima, po šumama, vodama i gorama i drugim javnim preduzećima.

Redovno, pred rekonstrukciju, pred stranačke „istorijske“ sednice, kada treba skrenuti pažnju sa nekog političkog, ekonomskog, ekološkog problema, za publiku kojoj nije dovoljna crna ili estradna hronika, krene najava ozbiljnog obračuna sa „mangupima u našim redovima“. I kao što je onaj domaćin ispred zadružne prodavnice otkrivao miša u pivu, tabloidi i naručioci njihovih tekstova otkrivaju mangupe u naprednjačkim redovima. I posle silnog trešenja gore, na kraju se retko kad rodi miš. A i kada se rodi, ispostavi se da pivo nije ni pio ni mirisao. Odnosno, da ostanemo pri ovom animalnom pojmovniku, na kraju vuk pojede magarca. Što, složićete se, i nije neka tema za novine. Bila bi, možda, da se desilo obrnuto.

Ovog puta jedan miš je isteran iz gore. Uhapšen je predsednik beogradske opštine Palilula. Ostavimo po strani nagađanja kako se desilo da ta famozna metla zaista nekoga dokači, da li je to deo obračuna u beogradskom odboru, treba li pohvaliti državne organe zato što rade svoj posao, kad im se dozvoli da ga rade. I medijska obrada slučaja nije nešto što zavređuje posebnu analizu – do juče bi Jovičića odano branili tvrdnjom da je sumnje u korupciju izneo neko bez ovlašćenja vrhovnog komandanta i predsednika Svih Srba Svemira i Palilule, a sad sladostrasno otkrivaju koliko je koštala legalizacija pojedinačnih objekata, kako je izgledalo privođenje, koliko mu je keša nađeno u kući.

E, ovde je zgodna prilika da zastanemo. Da se ne bi reklo da imamo medijsko jednoumlje i da svi dobijaju informacije iz istog visokog izvora, mediji ne mogu da se slože da li je u kući predsednika gradske opštine nađeno 330, 350 ili 370 hiljada evra u gotovini.

U kući uhapšenog predsednika gradske opštine 350.000 evra. Mesečna plata za sve zaposlene u nekoj od najvećih fabrika koje je „otvorio Vučić“.

A to je samo predsednik jedne gradske opštine. Niži ili srednji ešalon. Neko ko se žrtvuje u „procesu diferencijacije“ (ekonomska stabilizacija je okončana, objavljeno je).

Njih nekoliko stotina iz srednjeg ešalona namlatili su dovoljno da pokriju višegodišnje plate svih radnika zaposlenih kod investitora dovedenih ogromnim subvencijama (koje su i same dovoljne za plate radnika tokom perioda za koji se investitori obavezuju da će ostati ovde).

A gde su tek oni iz užih krugova povlašćenih.

Oni protiv kojih istrage nikad nisu okončane jer „organi rade svoj posao“, ili nikad nisu ni otvorene, oni za koje Vučić „preuzima odgovornost“, oni čije se ime ne pominje.

To je tema za razmišljanje dok se računa koliko je 2×30 evra plus 3.000 dinara.

I dok o tome razmišljamo, vredi se setiti da je nedavno na sudu bivši direktor Železnice oslobođen optužbi za korupciju u procesu u kome je kao jemstvo položio imovinu vrednu 400.000 evra. Dvadesetak reči kao simbol države i vremena u kome živimo.

Vremena u kome shvatamo značenje idioma „zlatno doba“ – gde je za ogroman broj ljudi postalo jako sitno 350.000 ili pola miliona evra. Uostalom, tih par stotina hiljada evra je manje od 20% ugradnje u, na primer, fontanu poput one na Slaviji.

To je 25 metara auto-puta ili, ako uporedimo prvobitno procenjene i konačne „nadzidane cene“, to je ugradnja u 50 metara auto-puta. Koliko sitnih glodara može da se provuče kroz čeličnu mrežu po jednom kilometru auto-puta?

Ali to je već zahtevna matematička operacija i nije tema za letnju oseku.

Večita tema može biti, na primer, bezbednost predsednika. I tu imamo pobednika, hit dana, meseca, godine. Najviši domet aforistike, satire, poltronističke speleologije, sprdačine sa razumom: „Ja svaki dan, svako jutro kad ustanem, razmišljam o dve stvari – o bezbednosti predsednika Aleksandra Vučića i o vladavini prava“. U potpisu Ana Brnabić, za Pink.

Još dve slike iz života miševa, pacova i ljudi

Za kraj, da pokvarim utisak, kao Lajavi Pevac koji ne želi da se skloni sa ekrana, samo da pomenem dve sličice iz života miševa i pacova koje su me fascinirale prethodnih dana.

Prelazak spasovaca u naprednjake, naizgled uobičajen stranački transfer, počinje da liči na masovno prevođenje u novu veru. Propovednik stare vere odriče se Đavola u ime svih svojih sledbenika. Čini to naravno pred oltarom nove religije, u studiju TV Pink: „Aleksandar Šapić rekao je da je njegova greška što je bio protiv projekta Beograd na vodi. ’Nije strašno reći da ste pogrešili. Ja sam loše procenio priču oko Beograda na vodi. Nisam verovao u Beograd na vodi’, kazao je Šapić za televiziju Pink“.

Nakon što se pokajao zato što je hulio na BGD na vodi, Šapić se do zemlje poklonio novom vrhovnom komandantu i božanstvu, rečima da šaman svih Srba „ne zatvara oči ni pred čim“, da „ima Božiji dar“ da sagledava stvari i stoga napredni spasovac od njega „želi da uči“.

Slika druga. Glumac dobio udarac u glavu na ulici. Napao ga čovek jer je lik koji glumac igra u nekoj seriji tukao napadačevog omiljenog junaka.

To je Srbija u kojoj mi pričamo priču o vladavini zakona, o pravnoj državi, o pravdi i nepravdi, o slobodi medija, o netransparentnim milijardama, podsmevamo se podeli 30 evra ili 2.000 „za gospođu“.

Koliko se one seoske kuće sa ognjištima iz 19. veka, koje gledamo po etnografskim i zavičajnim muzejima, razlikuju od neolitskih naselja na ovom području, toliko smo se mi pomerili od 19. veka i države Miloša Obrenovića.

Poluidiotizam

Zlatko Minić, tekst za Peščanik.net, 9.4.2021. 

Nakon što se na društvenim mrežama pojavio snimak Vesića u zamračenoj kafani, na žurci, sa muzikom, bez maski, distanci i svega ostalog što Krizni štab preporučuje običnim smrtnicima (a kako ne bi dokazivali smrtnost), našalio sam se na Tviteru: „U 100 maraka da će Vesić da izjavi da je snimak iz kafane od pre tri godine. I da na snimku nije on, nego njegov brat Zoran. I da nije iz kafane, nego iz rudnika. I da nije snimak, nego montaža“.

Navikli smo već da nas ubeđuju da ne verujemo svojim ušima, očima i svom razumu, pa čak ni ovakvo groteskno objašnjenje ne bi bilo čudno ili neočekivano. Još kad bi Vrhovni podržao Vesića – izjavio da preuzima odgovornost, da to što je Vesić učinio nije strašno u poređenju sa onim što su oni od pre radili – kuća da mu peva.

Vrhovni se, do trenutka nastanka ovog teksta, nije očitovao, ali je razumevanje izrazila osoba koju mediji predstavljaju kao predsednicu vlade, konstatujući da je kazna za vlasnika kafane „pokazatelj vladavine prava“ – institucije reaguju, sve je u redu, „nema zaštićenih, nema ljubimaca, prema svima se ponašamo isto“, raziđite se, nema šta da se vidi.

A Vesić je zbog toga što je učinio „uputio izvinjenje“. Bar su mediji protumačili da je to što je napisao na Fejsbuku izvinjenje zbog toga što je učinio. Jer u ovom poremećenom sistemu, poremećeno je i šta je zapravo izvinjenje. Sećamo se Vučićevih „izvinjenja“ u kojima na kraju priče on ispadne veća žrtva od onih koje su njegovi pitbuli prethodno izujedali, ili izvinjenja u kojima ponovi uvrede i optužbe koje je sam prosuo, a „izvini se“ zbog nekog detalja koji je pogrešno protumačio.

Tako se, baš u maniru Vrhovnog, Vesić izvinjava „svima koje je njegov postupak povredio“.

Kome? Lekarima koji padaju sa nogu i mole da se poštuju mere? Kriznom štabu na čije sednice „dođe ponekad“ jer nije član.

Onima koji bi i sami da šenluče po kafanama, ali ne mogu? Znaju oni da ih Vesić podržava, da i on navija da se sve otvori, samo mu ne daju oni koji ne misle o veselju i ekonomiji.

Kome, Vesiću? Svakom normalnom koji veruje da onaj ko sprovodi mere ili brine da se one sprovode, mora da snosi odgovornost ako ih sam krši? Onima koji veruju da se poverenje u sistem gradi sopstvenim primerom, a da se podelom poklona i novca kupuje izborni rezultat?

Nema izvinjavanja za ovakve postupke, ni svim građanima, ni onima koje je Vesić „povredio“. Nema prebrojavanja da li je povređeno 3% ili 68% građana. Za ovakve poteze se podnosi ostavka. Ali za tako nešto je potreban moral, pa se nećemo zadržavati. Idemo dalje.

Vesić, saznajemo iz „izvinjenja“, nije ni bio u restoranu, već u „klupskom hotelu na stadionu“. Eto, čisto da ne pomislite da je to običan restoran, jedan od onih za koje važe ograničenja. Dapače, to i nije bio zatvoren prostor, već „poluotvoren sa terasom“. Livada praktično, da ne kažem pašnjak. Što je odlično objašnjenje ako ste poluidiot. Da parafraziram Vrhovnog – „najgluplje obrazloženje“ koje sam čuo.

Šta kaže dalje Vesić: „Niti sam slavio, niti pevao, niti sam tamo bio duže od nekoliko minuta“.

Za ovo sam gotovo pogodio. Korak od toga da nije ni bio. A pošto nije bio, želeo je da sazna šta se tamo dešavalo, pa je jutros „saznao“ da je Zvezda kažnjena jer je Komunalna policija oko 22.30 reagovala po anonimnoj prijavi građana.

Ovde nam Vesić ostavlja da sami promišljamo ko je mogao da prijavi da se nešto dešava u klupskom hotelu, u poluotvorenoj sali. Neki prolaznik, prva komšinica? Ili postoji jednostavnije tumačenje – za birače, navijače Partizana: Vesić je prijavio u napadu kajanja. Za birače, navijače Zvezde – nacista, fašista i lopov je prijavio, malo mu je što je ukrao 619 miliona evra.

Konačno, finale „izvinjenja“, vrh dna: „To nije u skladu sa epidemiološkim pravilima ali oni su mladi ljudi, koji su vakcinisani, i koji žele da proslave titulu. Ne mogu to da im zamerim“.

Eto, dragi Beograđani, svi smo mi pomalo mladi ljudi, pa kako zameriti sve tajne korona žurke, kola oko spomenika, sve što vam brane. Sa vama sam, zovite me, da se pojavim na nekoliko minuta, neću slaviti, pevati, ali ću vas podržati. Pa podržite i vi mene, ako se jednom odluči da još jednog Gorančeta treba žrtvovati na oltaru rejtinga.

Sumpor

Zlatko Minić, tekst za Peščanik.net, 16.10.2020.

Ni Vulinovo dalekometno prosipanje otrova po regionu, ni Vučićevi pokušaji da glumi mangupa dok sikće na novinare, pa ni „uta-ta, baš sam mu odgovorio“ lupetanje Marka Đurića koje ekselencija zamišlja kao polemiku sa Florijanom Biberom, ne mogu se uporediti sa prvim literarnim uratkom Milorada Grčića.

Dobro, zavapiće (s pravom) čitalac, zar ćemo se baviti izjavama i saopštenjima čoveka kojega su politički oportunizam i odanost Vođi doveli do rukovodećih pozicija u Kolubari i EPS-u, iako nije ispunjavao uslove iz zakona, a koji danas nezakonito uzurpira fotelju u Balkanskoj 3, pošto mu je mandat vršioca dužnosti direktora istekao u martu 2017.

Ne, naravno, Grčić i piskaranje PR tima SNS-a (izražavam sumnju da je sam sastavio tako dugačko saopštenje, čiji „rukopis“ neodoljivo podseća na slične izjave koje su potpisivali drugi napredni lumeni) ovde su samo ilustracija za one koji i danas postavljaju pitanje zbog čega Vučić ne želi da bar forme radi sprovede konkurse i neke svoje ljude postavi za direktore preduzeća u državnom vlaništvu, već upadljivo gura prst u oko i domaćoj javnosti i međunarodnim organizacijama.

Zamislite prvo da živimo u nekoj relativno normalnoj zemlji u kojoj je 2001. ili 2004. ili 2008. ili 2012. godine (odaberite po volji i naklonosti neku godinu diskontinuiteta sa prethodnom vladom) odlučeno da se profesionalizuje upravljanje javnim preduzećima, da se partijama ukinu te privilegije. I zamislite da je na čelu EPS-a profesionalac koga ne sputava obaveza da vodi socijalnu politiku neekonomskom cenom struje (pa da se, na primer, ne mora izmišljati akciza na struju da se sirotinja ne doseti da je struja poskupela), neekonomskim brojem radnih mesta za ljude bez pravog zaposlenja, podelom nezarađenih beneficija i njihovim preimenovanjem, da se ostatak javnosti ne doseti da se deli 13. plata ili da zaposleni uživaju pogodnosti o kojima mogu samo da sanjaju robovi zaposleni kod (izdašno subvencionisanih) stranih investitora ili kod domaćih „privatnika“ koji su loše izguglali šta je to liberalni kapitalizam.

I zamislite sad da taj profesionalac tokom izborne kampanje obilazi varoši sa predsednicima opštine, lokalnim stranačkim kandidatima za reizbor, otvara gradilišta, nedovršene ili završene trafostanice i objašnjava da struja služi tome da bi radile fabrike koje je širom zemlje Srbije posejao predsednik Vučić.

Zamislite da učestvuje u telefonskom igrokazu „Ja ću tebe pozvati telefonom sa nekog sela na Pešteru da ti objasnim kako radi trafostanica i kakvu da ovde pod hitno postaviš“, čiji je jedini cilj da Vođa učvrsti imidž „(električne) sile koja rešava stvar“.

Pitanje je da li bi to radio i Aleksandar Obradović, direktor EPS-a od 2012. do 2016. koji nije krio da je tu došao po naprednoj partijskoj liniji, ali je bio i prvi direktor izabran na konkursu, sa vizijom korporativizacije. Sada Obradović izgleda kao oni proverbijalni Turci za kojima vape drumovi.

Nezakoniti vršilac dužnosti koji je nezakonito došao na funkciju radi šta mu se kaže. Pravi direktor, pa čak i stranački čovek, izabran na konkursu, mogao bi da kaže dosta je, aman, smenite me. A smenjivanje podrazumeva složenu proceduru, pa čak i mogućnost da se direktor izjasni i odgovori na ono što mu se spočitava. A v.d. se briše gumicom, lakše nego grafit ispisan komadom ćumura na zidu pečenjare negde u Obrenovcu.

I onda kad neko nezakonitom vršiocu dužnosti spočita da je odgovoran za ogromne gubitke EPS-a i za ekološku katastrofu jer ne funkcioniše postrojenje za odsumporavanje u Kostolcu, sve što Grčić (stručno) ima da odgovori jeste da je opozicionarka koja je podatke iznela preletač, da ona ima veze sa rezolucijama „kojima je htela ceo naš narod da proglasi genocidnim“, a da je njen partijski kolega oterao MMF iz Srbije.

Ovo (naizgled) bulažnjenje zapravo je ista ona „argumentovana debata“ kakvu smo prethodnih godina slušali u Skupštini Srbije kada je opozicija kritikovala neke odredbe zakona i ono za šta pomenuti PR tim (verovatno ispravno) sudi da prija uhu prosečnog birača. To je taj ljudski, moralni, politički sunovrat čije razmere ponekad ne možemo da pojmimo jer nemamo ni vremensku ni prostornu distancu – bezočnost, bestidnost i bahatost nas svakodnevno gaze.

A što se tiče ekonomskog i ekološkog sunovrata, to će tek doći na naplatu, kad se raskrčmi sve što može, kad se „pojede“ supstanca i kad najveći sistemi i resursi odu dođavola. Moći ćemo i mi sa njima jer, da parafraziram Panteliju, ko je sa ovima živeo, ni pakao mu neće teško pasti. Pripremamo se, eto, i sumpora smo se već nadisali.

Ko je zapadu denuncirao vladu Srbije

Zlatko Minić, tekst za Peščanik.net, 13.10.2020.

Prošlo je 10 dana otkako je objavljena izjava Aleksandra Vučića da je u Vladi Srbije u prethodnom mandatu bilo mnogo korupcije, a još nema informacija o tome šta je Tužilaštvo za organizovani kriminal preduzelo tim povodom. Da u Vladi ima korupcije tvrdili su do sada i opozicionari, na slučajeve koji bude sumnju na korupciju ukazivala su (bar do pre par godina) i neka nezavisna tela, pisali su, i dalje pišu, o tome mediji, organizacije civilnog društva. Ali, sve su to neozbiljni bašibozuk, politikanti i kritizeri. Sad je optužba stigla sa najvišeg mesta.

Da li je to najviše mesto pozvalo TOK na razgovor ili zatražilo od policije da obavi taj razgovor i istraži kakvim informacijama raspolaže sagovornik austrijskog „Klajne cajtunga“? Onaj čiji je intervju bio povod da ovdašnji mediji objave da je on „traženi sagovornik međunarodnih medija, što i ne čudi s obzirom na to da već godinama radi na smirivanju tenzija na Balkanu, istovremeno upirući svim silama da srpsku ekonomiju ubaci na pravi kolosek“, a „kako je u tome (smirivanju i upiranju, prim Z.M.) izuzetno uspešan, zapadni mediji, koji su ranijih decenija bili zatvoreni za mišljenja političara iz Srbije, sada sve više žele da čuju recept njegovog uspeha“.

A recept uspeha je, izgleda, otkriti korupciju u Vladi i potom „preporučiti“ značajne promene, kako bi korupcionaši bili kažnjeni sedenjem na klupi za rezervne igrače. Gde ćeš težu političku kaznu, pitajte Gašića. Istina, za korupciju postoje i neke druge sankcije, ali pustimo nadležne organe da rade svoj posao. Neće valjda predsednik Srbije da vrši pritisak i da sam poziva tužilaštvo da im iznese svoja saznanja. Javiće se oni sami.

Dobro, dosta je bilo šala i viceva, znamo svi da je ovaj provizorijum u kome živimo crna komedija, groteska, farsa. I tužilaštvo je, valjda, shvatilo da je bespredmetno baviti se Vučićevim izjavama, pokušavati uhvatiti za rep ili glavu taj niz laži, poluistina i neistina. Sve se to stopilo u predstavu za publiku i borbu za rejting. Nema mnogo razlike između priče o tome koliko je predsednik bio težak i dugačak kad se rodio, koliko je bila prosečna plata pre 10 godina, a kolika će biti za dve i po godine, između recepta za punjene lignje i uputstva kako se koristi respirator koji će predsednik doneti iz magacina lično pilotirajući avionom. Varijacije zavise od toga kome je priča namenjena.

Ova o korupciji u Vladi, inače mali deo mnogo veće kuknjave za „Klajne cajtung“ i ORF o nepristojnim i lošim ponudama EU u vezi sa rešavanjem pitanja Kosova i odnosa sa Kinom i kineskim investicijama, pojavila se neposredno pred objavljivanje izveštaja Evropske komisije o Srbiji u kome je (ostavimo Kinu i Kosovo po strani), očekivano, kritikovano stanje u vezi sa korupcijom.

Vučić se, komentarišući izveštaj, bavio upravo odnosima sa Rusijom i Kinom, nabavkom oružja i vojne opreme, demonstracijama i (zlo)upotrebom policije, cinično je „prihvatio odgovornost“ u vezi sa funkcionerskom kampanjom, žaleći se da i drugi to čine ili su činili, ali o korupciji se nije izjašnjavao.

To u vezi sa korupcijom su, valjda, oni neki drugi, koji će, što se njega kao predsednika stranke tiče, biti kažnjeni. Jer za strano tržište, što bi se reklo, u verziji za Eurosong, dotle sežu njegove ingerencije. O svemu ostalom brinu nadležni organi. U verziji za Beoviziju Vučić peva pesmu na jeziku svojih glasača – neuvijeno poručuje da se samo on pita o svemu.

Ali, hajde pred kraj ove tragične farse (mislim na tekst, naravno, ne na period Vučićeve vladavine) da se zapitamo šta je to što bi neki soroševski denuncijant mogao zapravo da prijavi svakolikoj austrijskoj i evropskoj javnosti kao slučajeve korupcije u vladi.

Da li bi se požalio na projekat Beograd na vodi, na poreklo novca, na zemljište dato bez naplate 300 miliona evra naknade za građevinsko zemljište, na poslove izgranje auto-puteva bez konkurencije, sa cenama po kilometru koje vrtoglavu rastu u proteklih pet godina od 5,6 do 17 miliona evra po kilometru, da li bi iskazao sumnju u vezi sa nabavkom oružja i vojne opreme pod opskurnim uslovima i plaćanjem tih nabavki prebacivanjem novca sa konta drugih ministarstava preko budžetske rezerve, da li bi tražio da se istraže tetka i 24 stana, prodaja oružja…

Ili bi možda otkrio da je pomoćnica ministra poljoprivrede, za koju se ne zna „odakle je došla“, tražila 1.000 evra mesečno da bi namestila nabavku za neku firmu? Pa da zaključimo da smo i taj problem sa Vladom rešili.

Statistika i krvna zrnca

Zlatko Minić, Peščanik.net, 28.05.2020.

Kada se Vučiću uzburka radikalska krv, jedan od uslovnih refleksa je prebrojavanje krvnih zrnaca. A kada shvati da ga je obuzeo radikalski dibuk, prva reakcija je da počne da negira da čini ono što zapravo čini. Ili da optužuje druge da to čine. Ili bar da bi to želeli da čine.

Krvna zrnca je pominjao u više navrata poslednjih godina (hajde da poslušamo njegov savet pa da sad, bar za potrebe ovog teksta, ne pominjemo i ne prebrojavamo ono što je bilo ranije), a poslednji put u vezi sa (obostranim) trovanjem odnosa između Podgorice i Beograda.

Naime, nakon što su crnogorske vlasti saopštile epidemiološke kriterijume za omogućavanje državljanima određenih zemalja da uđu u tu zemlju (najviše 25 aktivnih slučajeva zaraze na 100.000 stanovnika), Vučić i vučići su povikali da neće biti kontramera, ali da će biti kontramera. Mediji su to vredno preneli, ne pitajući se šta znači. Jer, saopšteno je da se državljani Crne Gore neće sprečavati da uđu u Srbiju. To bi, jasno je, bila direktna kontramera zasnovana na kriterijumu balkanskog inaćenja, bez opravdanja u epidemiološkom stanju, s obzirom na to da Crna Gora zvanično više nema aktivnih slučajeva zaraze.

Iako premijerka u to sumnja, navodeći da mi „nismo lagali ljude da umiru od gripa ili zapaljenja pluća, a ne od korona virusa“. Ali, vratićemo se na sumnje u to ko sve laže kasnije.

Da sada pokušamo da utvrdimo šta je, zapravo, srpska kontramera. Zabraniće se crnogorskim kriminalcima da dolaze u Srbiju. Rečima premijerke, „granica Srbije biće zatvorena za crnogorske mafijaše i kriminalne klanove“, jer, da citiram i predsednika, da se ne uvredi, „želimo da sačuvamo naše građane od uticaja kriminalnih grupa sa Jadrana, iz Crne Gore“. Kako ćemo prepoznati kriminalce sa Jadrana nije elaborirano. Niti je pojašnjeno zašto smo ih do sada puštali, umesto da ih hapsimo. I šta je to „uticaj“.

No, dobro, možda su samo malo proključala krvna zrnca, pa ćemo, kad se primirimo, i ove sa Jadrana da prebrojimo po kotorskim kvartovima i utvrdimo ko može da dođe, a ko ne. Ali svakako neće doći avionom crnogorskog nacionalnog prevoznika kome je Direktorat u okviru nepreduzimanja kontramera oduzeo dozvolu da sleće na aerodrome u Srbiji. Razlog je to što srpske vlasti ne mogu da broje pomenuta krvna zrnca na ulasku u avion i da sprečavaju Srbe da lete u Crnu Goru gde su nepoželjni. Zvuči vrlo logično. Za svakoga ko nikada nije putovao avionom. S obzirom na to da vas šalterski službenik neće pustiti da se ukrcate i ako imate kartu, a nemate odgovarajuća dokumenta – pasoš, odnosno vizu za zemlju u koju ste krenuli. I neće vas pitati da li ste Srbin, Eskim ili Džedaj i kakva vam je sedimentacija, već čije državljanstvo imate. S obzirom na to da Crna Gora nije zabranila ulazak Srbima i srpskim krvnim zrncima, ignorišući medicinsku teoriju da su Srbi genetski otporni na koronu.

Može se polemisati o tome da li su crnogorske vlasti birale kriterijum koji neće ispuniti baš Srbija, gde je prema zvaničnim podacima više od 4.500 aktivnih slučajeva zaraze, odnosno između 50 i 60 na 100.000 stanovnika, u zavisnosti od toga s kojim brojem stanovnika operišete (Worldmeter, na primer, koristi podatke UN, koji čini se uključuju i Kosovo sa zvezdicom, pa se statistike na tom sajtu računaju u odnosu na 8,7 miliona, dok nas po popisu ima oko 7,2). Zanimljivo je, međutim, kako tim (možda izmanipulisanim) kriterijumom manipuliše Vučić.

Naime, crnogorske vlasti navele su kao primer neke zemlje koje imaju manje od 25 aktivnih slučajeva na 100.000 stanovnika, a Vučić je odgovorio da te zemlje imaju „proporcionalno značajno veći broj preminulih od korona virusa nego Srbija“.

Kao da je broj mrtvih od značaja za trenutni rizik da se iz neke zemlje unese zaraza. Bar ako vam nije namera da kao junaci Basarinog romana Looney Tunes u džakovima prenosite srpske kosti u srpske zemlje.

Došli smo do toga da Vučić u izvrtanju činjenica ovih par dana sa naslovnih stranica režimskih novina poentira u dokazivanju da je odluka Podgorice politička: „Kako su pustili Nemce koji imaju 30 puta više mrtvih od nas“.

Da li u tom grmu leži zaraženi zec? Srbija, kao što sam pomenuo, ima između 50 i 60 aktivnih slučajeva zaraze na 100.000 stanovnika, a Nemačka 12 (oko 10.000 aktivnih i oko 80 miliona stanovnika). Nemačka zvanično ima više od 8.500 umrlih (102 na milion stanovnika), a Srbija 240 (33 na milion, ako računamo da je broj stanovnika 7,2 miliona).

Isticanje broja mrtvih pobuđuje sumnju i čini da se zapitamo da li je jedini razlog tome želja da se predsednik pohvali svojim uspešnim rezultatom u spasavanju života (u čemu su mu malo pomogli i lekari kojima je zahvalio na prijemu). Nekoga nepoverljivog bi ovo insistiranje na poređenju statistika u oblasti u kojoj smo među boljima nagnalo da se zapita da li je onaj zaraženi zec iz grma živ ili nije. I ako nije, jesu li ga ubili lovci ili je razlog smrti nešto drugo. Što je statistika propustila da zabeleži.

Naime, predsednik je od ranije poznat po tome što voli da se pohvali i statističkim podacima koji odražavaju njegove snove i želje, a ne stvarno stanje (setite se samo višegodišnjih najvećih stopa rasta u vreme kada je Srbija bila na začelju liste ili upornog, kontinuiranog umanjivanja prosečne plate u vreme kada je preuzeo vlast, kako bi prikazao što veći rast). Onaj nepoverljivi građanin bi stoga mogao povezati medijske napise o dvoje preminulih koji su nestali iz statistike (hajde da ostavimo po strani i slične neproverljive tvrdnje sa društvenih mreža), sa činjenicom da se to desilo baš na dan kada je predsednik primio zdravstvene radnike. I srećno se pogodilo da je to bio prvi dan bez umrlih. A narednog dana statistika je zabeležila jednog umrlog. A ono dvoje su ostavljeni porodici i prijateljima, za statistiku su već davna prošlost, takoreći, statistička greška. Iako, kako reče predsednica vlade, „nismo lagali ljude da umiru od gripa ili zapaljenja pluća, a ne od korona virusa“. Ovo su već izjave u sticaju – Vučić obrće teze i insistira na jednom podatku, a Ana Brnabić ponavlja da u vezi sa tim podatkom „nismo lagali“. I da li je taj dan, navodno i zvanično bez preminulih, bio prilika da se dokaže i pokaže da do danas ne znamo kako su zapravo evidentirani preminuli od kovida 19 i oni koji su umrli, a bili su zaraženi. A to je pitanje na koje je „struka“ dok se pojavljivala u medijima u nekoliko navrata uspešno izbegla da odgovori. To na kraju ni medijima više nije bilo bitno, porodicama preminulih još manje.

A mi ćemo bezbrižno (bez uticaja „jadranskih kriminalaca“) pustiti onoga kome je do toga najviše stalo da se ponosi svojim rezultatima u prebrojavanju spasenih života i krvnih zrnaca.