Saša Ilić, tekst za Peščanik.net, 30.7.2020.
Situacija u državi je za sada ovakva: kada neko nekog prebije, on pozove Vučića telefonom i kaže mu šta je uradio, pa ako je blizak s njim, Vučić ga pomiluje rečima i prihvati u svoje jato; jednom rečju – zaštiti. Kada neko primeti recimo knjigu Ive Goldsteina Jasenovac na listi za republički otkup, on sve zaustavi, pozove Vučića i zakuka, a ovaj mu kaže šta i kako da uradi a da se na kraju ništa ne vidi, niti da iko posumnja da je tu bilo nekog nesporazuma. Isto tako, kada neko počisti nazive beogradskih ulica sa jugoslovenskim prizvukom, a taj neko se zove Goran Vesić, onda on nazove Vučića i požali mu se zbog negodovanja građana, ali ga ovaj uteši i kaže mu, slušaj, Vesiću, daj da im zamažemo oči, vidi da bar Sarajevska ostane. I Vesić posluša, ali sve ostale nazive izmeni zbog reciprociteta, jer zaboga, niko u regionu odavno nema Beogradsku ulicu, niti ulicu Draže Mihailovića, pa čak ni Dobrice Ćosića ili Milorada Ekmečića. Kakva tragedija! No dobro, Beograd je tu da sačuva sve one zapostavljene u čemu je Srpska radikalna stranka bila prava avangarda, kada je svojevremeno izašla sa idejom da jedan beogradski bulevar ponese ime Ratka Mladića. Ima Vučić u tome golemog iskustva i nije ga Vesić zvao zabadava. No posle tih konsultacija, predsednik je po ko zna koji put ispao pametniji od svog funkcionera, a funkcioner srećan jer je teško breme podelio sa najmoćnijim čovekom u zemlji. Takođe, Vesić je svakako morao da se konsultuje sa Vučićem i oko promene naziva Zagorske ulice u Zemunu, za koju je pala odluka da se promeni i to na najradikalniji način, tako što će poneti ime četnika i atentatora na Antu Pavelića – izvesnog Blagoja Jovovića, koji je u javnost dospeo preko manastira Donji Ostrog, koji je posetio 1999, celujući ruku mitropolitu Amfilohiju Radoviću i rekavši mu: „Ja sam ubio Antu Pavelića“.
Jovović se ovim iskazom istog trenutka upisao u večnost, pa ga je mitropolit Amfilohije poveo u manastirsku trpezariju, i to njen ikonopisani deo, gde su pod prizorom najvećeg ljudskog greha – izdaje u liku Jude Iskariotskog sa trideset srebrnjaka, otvorili novu dimenziju četničkog pokreta, koji je počeo sukobima s partizanima i savezom sa nacistima, nastavio se emigrantskim godinama u Argentini, doživeo mitske trenutke u pokušaju atentata na Pavelića u Buenos Airesu 10. aprila 1957, da bi se od 1991. vratio na velika vrata u domovinu, a sada sa Vesićem i na beogradske ulice. Taj susret Blagoja Jovovića (1922-1999) sa mitropolitom Amfilohijem, ostaće zabeležen u knjizi Dva metka za Pavelića, autora Tihomira Burzanovića, komparatiste iz Podgorice, inače specijaliste za poseban tip žrtvoslovne tematike kao što je „genocid nad Srbima o krsnoj slavi u Hercegovini“.
Već na samom početku knjige o Jovoviću, Burzanović zauzima gotovo srednjovekovnu autorsku poziciju, koja garantuje da će on samo beležiti ono što je izgovoreno, ali opisi ikonopisa i ambijenta otkrivaju već u prvoj rečenici njegovu ideološku optiku: „Ovaj Juda ima bradicu koja podseća na Lenjinovu, Hitlerove brčiće, papsku kapicu, mladež kakav je na licu imao Josip Broz. Pred tim Judinim likom sreli su se mitropolit Amfilohije i Blagoje Jovović“. Bilo je, dakle, očekivano da ispred takve scenografije mitropolit Amfilohije i Jovović kao „novi Obilić“ progovore s onu stranu dobra i zla, i da se toj ispovesti obezbedi najbolji mogući tretman, što se naposletku krunisalo odlukom Skupštine grada Beograda o preimenovanju jedne zemunske ulice.
Blagoje Jovović je na stranicama „srpske“ Vikipedije predstavljen kao istrajni borac protiv komunizma, dosledni poklonik četništva koji je najpre bio kratko u partizanima, a potom u jedinicama četničkog pukovnika Baje Stanišića, kolaboracioniste i jednog od glavnih protivnika pokreta otpora u Crnoj Gori. Stanišić je stradao u Ostrogu boreći se protiv partizana. Zbog toga se Burzanovićev Jovović priseća vojevanja svog četničkog komandanta u brdima oko Ostroga, čak citira i stihove: „Pod Ostroške grede dvije / Bajova se brada vije…“ Ovo je tek četnički memento mori, svojevrsna invokacija na početku novog četničkog mita, „jer će Bog i sudbina“, kako piše hagiograf Burzanović, „imati potpuno druge planove s Jovovićem“. Iste takve planove podržaće i mitropolit Amfilohije, lansirajući ovaj mit iz Ostroga, koji će oberučke prihvatiti beogradski crnobiserni tabloidi, istoričari ravnogorske provenijencije, kao i izdavači, intelektualci, političari okupljeni oko radikala, naprednjaka, Miloševićevih socijalista, kao i ostalih stranaka desnog spektra. Na kraju, Jovović se našao u agendi zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića, koji je dobio zadatak da za ovu mitsku figuru pronađe večno komemorativno mesto u gradskom jezgru prestonice. Odluka je pala da se preimenuje Zagorska ulica, kratki potez između Banijske i Bačke ulice, pored parka koji već decenijama propada. Pa ako se nema para za njegovo obnavljanje, ima za jednu novu tablu na kojoj će biti ispisano ne samo ime Blagoja Jovovića već i dodatni tekst, koji će svakom prolazniku pojasniti o čemu se tu zapravo radi:
„Uz pomoć nekoliko prijatelja, Blagoje Jovović, u nedostatku sudskog procesa i zakonske kazne, sproveo je pravdu nad zločincem Pavelićem. Tako je osvetio stotine hiljada Srba koji su nevini stradali od ustaške kame u stravičnim zločinima u Drugom svetskom ratu. Zlikovac je preminuo od posledica rana koje mu je naneo ovaj heroj. Imenujući ovu ulicu po Blagoju Jovoviću, Grad Beograd ukazuje počast ovom srpskom heroju za njegov herojski čin, i to nakon što je decenijama bio nepoznat za srpsku istoriju i predanje.“
U tom duhu je lansirana i kolekcija majica sa noar stilizovanim prizorom atentata u Buenos Airesu 1957. Majice su pamučne i ima ih u raznim bojama. Dukseva takođe. Malo ozbiljniju intervenciju, predstavljala bi digitalna verzije knjige Tihomira Burzanovića pored table, ili još bolje, audio knjiga koja bi se večno emitovala, kako bi do prolaznika i žitelja Ulice Blagoja Jovovića stalno dopirale reči novočetničkog mita. Ali to je skupo i ne bi dugo potrajalo u ambijentu. Ovako će tabla koja zagovara uzimanje pravde u svoje ruke, (makar se tu radilo i o zločincu kakav je bio Ante Pavelić), što je u domaćim uslovima postalo gotovo svakodnevna praksa, te podizanje tih događaja na nivo predanja i mita, uz neizostavno licitiranje brojem žrtava, obaviti onaj deo posla koji se preko paraistoriografije i naprednjačke ignorantske politike plasira u gradsku memoriju Zemuna i Beograda. Istini za volju, možda je Vesić u Jovoviću video i nekog svog preteču, imajući u vidu svoj prebeg iz redova demokrata među naprednjake, koji sa Jovovićem dele isti pogled na svet.
