Pripreme za postavljanje spomenika Stefanu Nemanji
Fantazam moći
Statua Stefana Nemanje, čiji nam značaj Goran Vesić uporno predočava poredeći ga sa stambenom zgradom, svojom lokacijom i veličinom simbolizovaće jedino kuda kao društvo idemo pod komandom njenog predlagača
Čak je i neprestana težnja Srpske napredne stranke da vreme računa po crkvenom kalendaru postala žrtva novog koronavirusa. Ovog puta su brižljivo tempirali da radovi na rekonstrukciji Savskog trga u Beogradu budu okončani na Vidovdan (28. juna), ali kamioni koji treba da dovezu iz Rusije centralni element budućeg trga – predimenzioniranu skulpturu Stefana Nemanje – usled pandemije i zatvorenih granica pristizaće sve do septembra. Zašto baš Vidovdan, nije jasno. Nepovezan sa Nemanjićima, pritom dan žalosti, no simbolika nije teren na kome se gradska vlast dobro snalazi, a i njeno razumevanje adekvatnosti je u najmanju ruku neobično.
Zbog čega bi se uopšte spomenik Stefanu Nemanji nalazio ispred zgrade nekadašnje glavne železničke stanice? Da nije možda, kako se upitao arhitekta Bojan Kovačević, bio prvi putnik koji je vozom došao u Beograd? To što nas glavni gradski urbanista Marko Stojčić uverava da će zgrada železničke stanice najverovatnije postati muzej Nikole Tesle, ne pomaže ni najmanje. Kao što, uostalom, nije jasno ni zbog čega je „adekvatnije“ da se Spomenik žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990-1999, koji se nalazio na Savskom trgu, preseli ispred Železničkog muzeja.
Dok poruku tog spomenika možemo smatrati spornom (čak se i tadašnja vlast, suočena se kritikom da se tako nazvan spomenik čini jednako posvećen i ubijenima i ubicama, zapetljavala u izjave poput: „Svi spomenici u svetu posvećeni vojnicima u ratovima, na neki način su i spomenici ljudima koji su ubijali, koji su pucali“), makar je nesporno da, kada se već jedan takav spomenik podiže, izbor da se postavi ispred Doma ratnih vojnih invalida i otkrije na godišnjicu NATO bombardovanja ima smisla.
Odluka o preseljenju ovog spomenika, podignutog pre samo osam godina, u Skupštini grada je obrazložena time da se radi o inicijativi preduzeća Beograd na vodi – i dublji razlog od toga očito nije potreban.
„I kao što Kruševac seli svoje postojeće spomenike Majke Ruskinje i Majke Srpkinje da bi ustupili mesto još jednom spomeničkom nesporazumu, tako se seli i u Beogradu Spomenik žrtvama ratova i braniocima 1990-1999: ma kakvi bili ti postojeći spomenici, tužno je nepoštovanje koje se iskazuje njihovim izmeštanjem. Ili je to, možda, znak da je moguće, u nekoj bliskoj budućnosti, izmestiti i ono što se sada nameće kao vrednost na beogradskom Savskom trgu i na kruševačkom Trgu Kosturnica? Budimpešta je dala odličan primer kada je sve ideološki ali i umetnički disonantne, posebno monumentalne spomenike postavila u posebno namenjenom parku, van centra grada – da ne ruže i ne podsećaju prestonicu na nesrećna vremena. Možda ćemo i mi uskoro imati snage i volje da spasemo grad jednim takvim gestom“, pita se istoričarka umetnosti Irina Subotić.
Ali stvarno, odakle dolaze toliko plitka rešenja?
U slučaju spomenika Stefanu Nemanji – sa samog vrha. Inicijativu za njegovo podizanje podneo je 2015. Aleksandar Vučić („kao građanin“), smatrajući da je neophodno da promenimo odnos prema sopstvenoj istoriji i državnosti, a da je park Manjež pored koga se nalazi Nemanjina ulica, pravo mesto za spomenik. Skupština grada je munjevito reagovala na pismo tadašnjeg premijera i formirala odbor za njegovo podizanje, na čije čelo je postavljen sam Vučić. Nesumnjivo, kao predstavnik građana.
Verovatno ne želeći da previše opterećuju inicijatora, a sve u cilju dolaska do najadekvatnijeg prostornog i umetničkog rešenja, u odbor je primljeno još četvoro članova sa završenim pravnim fakultetom. I jedan mitropolit, za svaki slučaj.
Autor: Luka Petrušić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 13.8.2020.
