Aleksandar Jovanović Ćuta: I Beograd se nalazi pred „ekokalipsom“

Aleksandar Jovanović Ćuta, ekološki aktivista

I Beograd se nalazi pred „ekokalipsom“

Na kraju, sve se svodi na to ima li nas dovoljno da stanemo na barikade. Кada dođu bageri, kada se pojavi ta prokleta mehanizacija koju mi na Staroj planini tretiramo kao neprijatelja, bukvalno se radi o ratu, fizičkom ratu. Dokaz za to je Rakita

Dan nakon što je gostujući u Utisku nedelje najavio protest 10. aprila u Beogradu pod nazivom „Ekološki ustanak“, aktivista pokreta „Odbranimo reke Stare planine“ Aleksandra Jovanovića Ćutu privela je na informativni razgovor Služba za borbu protiv organizovanog kriminala, inače nadležna za krivična dela poput trgovine ljudima, krijumčarenja eksploziva ili falsifikovanja novčanica. Tabloidi nam ovog puta nisu objasnili kako se taj čin uklapa u sveopšti rat protiv mafije. Dvadeset organizacija okupljenih u platformu „Tri slobode“ osudile su ga kao otvoreno kršenje sloboda i zatražile hitno objašnjenje postupanja službi u ovom slučaju. Do zaključenja broja reakcije MUP-a nije bilo.

U službenoj belešci sa vašeg saslušanja poziva se na ovlašćenja koja policija ima u slučaju kada „postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti“. Кoje, pa još iz domena SBPOК-a?

Meni je sasvim svejedno koji me sektor hapsi. Da li me hapsi lokalna policija u Babušnici ili me zovu iz 29. novembra. I nisu mi rekli šta je tačno problem već su se raspitali kakvi su planovi za dalje, pošto se po medijima pominju termini tipa „ustanak“ ili „blokada (auto-puta) E-75“. Načelno je pomenuto da to može da bude uznemirujuće po javnost i stanovništvo, ali konkretan razlog ili neki pravni osnov po kome mene hapse – ne.

A uvek kada dođemo u policiju kažu: „Mi smo uz vas. Mi podržavamo to.“ Ali najiskrenije! To sam čak i od ovih momaka što su me ispitivali mogao da čujem. Svi oni imaju neke reke pored kojih su prohodali i prirodu odakle su njihovi preci.

Uvek kada dođete – znači toga je bilo i ranije?

Na desetine nas je privođeno na informativni razgovor. Što zbog navodnog neprijavljivanja skupova po selima, što zbog povrede časti... Nismo samo mi aktivisti privođeni, privođeni su i profesori, a dekanu Šumarskog fakulteta Ratku Ristiću je i suđeno. Svaki dan stižu neki sudski pozivi. Ne znam tačno šta je ideja ispitivanja jer sve što radimo, radimo javno i nema nikakve razlike između onoga što im lično kažemo i što mogu da čuju i vide iz medija i sa društvenih mreža. Od samog početka, svaki dokument, svaki bitan razgovor sa institucijama je odmah išao u javnost.

I imaju li ti procesi epilog?

Кako da ne, uglavnom su pukli. Recimo, mene je tužio Goran Belić, vlasnik MHE Zvonce jer sam napisao da bi svu električnu energiju iz Rakite mogla da potroši samo jedna električna stolica. Postalo je već smešno i sudijama i svima, ali ne odustaju od povrede časti. Duša ih boli naveliko...

Oni imaju para pa mogu i da se parniče i da gube, a šta je sa vama?

Imamo advokate koji su sa nama, koji nas brane već četiri godine pro bono. Sa njima smo se već zbratimili koliko se družimo.

Imamo i novu ministarku energetike, novu ministarku životne sredine i novog ministra građevine – da li se promenila i politika ili je barem priča drugačija?

Ne, ništa se nije promenilo. A oni apsolutno ništa ne pričaju, odbijaju svaki razgovor na temu MHE. Niko ne bi ni razgovarao sa nama da nije bilo fizičkog otpora i presretanja (funkcionera) na ulici: Vučića pre tri godine i Ane Brnabić prošlog leta u Pirotu. Pa kada to zabeleže kamere, posle zovu na razgovor. Onda obećaju da će poštovati i primenjivati svoje zakone i rešenja koja su sami doneli, i od toga ne bude ništa. Zato više nećemo razgovarati iza zatvorenih vrata, može u direktnom prenosu na RTS-u.

Autor intervjua Luka Petrušić, Foto Milan Ilić

Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 18.3.2021.

Fantazam moći

Pripreme za postavljanje spomenika Stefanu Nemanji

Fantazam moći

Statua Stefana Nemanje, čiji nam značaj Goran Vesić uporno predočava poredeći ga sa stambenom zgradom, svojom lokacijom i veličinom simbolizovaće jedino kuda kao društvo idemo pod komandom njenog predlagača

Čak je i neprestana težnja Srpske napredne stranke da vreme računa po crkvenom kalendaru postala žrtva novog koronavirusa. Ovog puta su brižljivo tempirali da radovi na rekonstrukciji Savskog trga u Beogradu budu okončani na Vidovdan (28. juna), ali kamioni koji treba da dovezu iz Rusije centralni element budućeg trga – predimenzioniranu skulpturu Stefana Nemanje – usled pandemije i zatvorenih granica pristizaće sve do septembra. Zašto baš Vidovdan, nije jasno. Nepovezan sa Nemanjićima, pritom dan žalosti, no simbolika nije teren na kome se gradska vlast dobro snalazi, a i njeno razumevanje adekvatnosti je u najmanju ruku neobično.

Zbog čega bi se uopšte spomenik Stefanu Nemanji nalazio ispred zgrade nekadašnje glavne železničke stanice? Da nije možda, kako se upitao arhitekta Bojan Kovačević, bio prvi putnik koji je vozom došao u Beograd? To što nas glavni gradski urbanista Marko Stojčić uverava da će zgrada železničke stanice najverovatnije postati muzej Nikole Tesle, ne pomaže ni najmanje. Kao što, uostalom, nije jasno ni zbog čega je „adekvatnije“ da se Spomenik žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990-1999, koji se nalazio na Savskom trgu, preseli ispred Železničkog muzeja.

Dok poruku tog spomenika možemo smatrati spornom (čak se i tadašnja vlast, suočena se kritikom da se tako nazvan spomenik čini jednako posvećen i ubijenima i ubicama, zapetljavala u izjave poput: „Svi spomenici u svetu posvećeni vojnicima u ratovima, na neki način su i spomenici ljudima koji su ubijali, koji su pucali“), makar je nesporno da, kada se već jedan takav spomenik podiže, izbor da se postavi ispred Doma ratnih vojnih invalida i otkrije na godišnjicu NATO bombardovanja ima smisla.

Odluka o preseljenju ovog spomenika, podignutog pre samo osam godina, u Skupštini grada je obrazložena time da se radi o inicijativi preduzeća Beograd na vodi – i dublji razlog od toga očito nije potreban.

„I kao što Kruševac seli svoje postojeće spomenike Majke Ruskinje i Majke Srpkinje da bi ustupili mesto još jednom spomeničkom nesporazumu, tako se seli i u Beogradu Spomenik žrtvama ratova i braniocima 1990-1999: ma kakvi bili ti postojeći spomenici, tužno je nepoštovanje koje se iskazuje njihovim izmeštanjem. Ili je to, možda, znak da je moguće, u nekoj bliskoj budućnosti, izmestiti i ono što se sada nameće kao vrednost na beogradskom Savskom trgu i na kruševačkom Trgu Kosturnica? Budimpešta je dala odličan primer kada je sve ideološki ali i umetnički disonantne, posebno monumentalne spomenike postavila u posebno namenjenom parku, van centra grada – da ne ruže i ne podsećaju prestonicu na nesrećna vremena. Možda ćemo i mi uskoro imati snage i volje da spasemo grad jednim takvim gestom“, pita se istoričarka umetnosti Irina Subotić.

Ali stvarno, odakle dolaze toliko plitka rešenja?

U slučaju spomenika Stefanu Nemanji – sa samog vrha. Inicijativu za njegovo podizanje podneo je 2015. Aleksandar Vučić („kao građanin“), smatrajući da je neophodno da promenimo odnos prema sopstvenoj istoriji i državnosti, a da je park Manjež pored koga se nalazi Nemanjina ulica, pravo mesto za spomenik. Skupština grada je munjevito reagovala na pismo tadašnjeg premijera i formirala odbor za njegovo podizanje, na čije čelo je postavljen sam Vučić. Nesumnjivo, kao predstavnik građana.

Verovatno ne želeći da previše opterećuju inicijatora, a sve u cilju dolaska do najadekvatnijeg prostornog i umetničkog rešenja, u odbor je primljeno još četvoro članova sa završenim pravnim fakultetom. I jedan mitropolit, za svaki slučaj.

Autor: Luka Petrušić

Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 13.8.2020.