Piše: Ljubomir Živkov, kolumna za portal ''Istinomer'', 29.8.2020.
Kao što je Tadić ponavljao “i Evropa, i Kosovo”, tako sada Brnabić kliče “i Evropa, i Lukašenko”; čudi me što nije i ovog puta oponašala Šefa i nije kazala: “Ne dam im Lukašenka!”
Poseta koju nam je dok bejasmo bombardovani učinio beloruski ondašnji i sadašnji predsednik ostavila je na Anu Brnabić tako snažan utisak, da dvadeset jednu godinu kasnije, u njenoj blagodarnoj premijerskoj duši i dalje plamti ista ushićena zahvalnost. Srbija jeste stala uz Evropsku uniju i zvanično ukorila predsednika Lukašenka što je trijumfovao na izborima koji nisu bili pošteni, zamerila mu je zbog nasilja prema demonstrantima, pecnula ga što je tolike nezadovoljnike bacio u aps, spočitnula mu što guši slobodu, okupljanja, izražavanja… Ali baš zato što ga je Srbija kao kolaboracionistkinja Evropske unije toliko rezilila, morao se naći neko ko će izgrđenome izvidati ljutu ranu, ko će mu reći da ga i sad volimo zbog njegove dobrote iz prošlog stoleća, u prvi mah sam pomislio da nam za to treba vešt i prekaljen govornik, neki iskusni sofista, ali tugaljivi zadatak zapade Brnabić Ani koja je prostodušno kazala ono što svaki član njene vlade misli, ili što možda misli i njen šef, koji je ipak njoj omogućio da se međunarodno istakne: “Nadam se da Lukašenko neće zameriti!” Tonom familijarnim, kao da govori o rođaku koji omaškom nije bio pozvan na svadbu, ali sa uverenjem da će usmena, iskrena izjava nepoljuljane lojalnosti biti Lukašenku servirana kao protivotrov evropskoj deklaraciji na kojoj, šta se može, stoji i ime Srbije, sa potpisom nekog od naših najviših velmoža; meni bi srce bilo puno kad bih znao da uz imena evropskih vođa stoji i ime našeg vlasnika, koji je otelotvorenje naše države.
Bilo kako bilo, naši demokratski izabrani rukovodioci čine za naše dobro i druge stvari kojima se intimno možda ne diče, oružje, kad ga već proizvodimo, mora se prodati, e sad, nama koji smo sa svima dobri (osim možda sa Albancima i Hrvatima, koji za to naravno da snose kompletnu odgovornost i krivicu) nije lako: kome god da prodaš oružje, taj će pucati na svog iskonskog i večnog neprijatelja, najčešće suseda, a mi smo mi i sa tim susedom naravno u prijateljstvu, vekovnom i postojanom, kao što je ovo Brnabić Ane i Lukašenka Aleksandra, koji nam je draga uspomena i na Slobodana Miloševića, i umesto da im kažemo hvala što za naše dobro vade kestenje iz vatre, mi im zameramo da su nedosledni, iako nedoslednosti zapravo i nema, kao što je Tadić ponavljao “i Evropa, i Kosovo”, tako sada Brnabić kliče “i Evropa, i Lukašenko”, čudi me jedino što nije i ovog puta oponašala Šefa i što nije kazala: “Ne dam im Lukašenka!”
Kad smo već kod vsjeznajke, mislio sam da će ga zaraza i vanredno stanje u koje smo zapali (iako ga ovog puta nije lično on proglasio) odvratiti od neumerenih i nepristojnih poduhvata, ali ne, Nacionalni stadion ima da se sazida, makar mi ne napravili više nigde nijednu rampu na ostacima naše železničke mreže, ima da se podigne spomenik visok kao sedmospratnica, Sveta matera za sada nije predsednika Republike proglasila prorokom, ali proročanstva potonjega će se izgleda sva ostvariti, jer iza svakog proročanstva stoje milioni članova Partije, Proroku je na raspolaganju sav novac koji je od pauperizovanog stanovništva isceđen, ili koji je pauperizovanom stanovništvu uskraćen. Prorok se ukazuje i u vidu Spasitelja, prohte mu se da nas dirne u srce svojom dobrotom i svojom neverovatnom razboritošću, prenerazi se – i u svoje, i u naše, narodno ime – što bi neko da iskrči šumu u Košutnjaku, pa uzme u zaštitu nesrećni Trg republike, da, odjednom se velikan nađe na mojoj strani, jer i ja, gle, mislim da Trg republike zaslužuje predah, zaslužuje milost, poštedu, moratorijum, nakon svega što su mu parazidarske jedinice pod upravleniem književnika Vesića učinile. Zamysel da se već izmučena i isprevrtana kocka još jedared povadi kako bi se postavile tramvajske šine, nije se, gle, dopala ni vladaru! Samo što se najbolji student Pravnog fakulteta i o kaldrmi blagoizvoleo izraziti na latinskom, ne vidi kaže nikakav ratio legis da se Trg još jedared izmuštra i unakazi radi uvođenja tramvaja (koji bi za ljubav turista pretpostavljam vukli konji do Gondole na Kalemegdanu?). Kad neko u mladosti preuči, kako što je Gospodar preučio, reči i krilatice same naviru, kako i ne bi, čovek ubrzano uči ruski, Kineze pozdravlja na jeziku njihovih otaca, nisam ni znao da vlada i nemačkim: ako nisam imao zvučnu halucinaciju, BMW je izgovorio kao Be-Em-Fau, te me je podsetio na Fau 1 i Fau 2, a u stvari mu se nemački diftong omakao usled višegodišnjeg prijateljevanja sa Angelom Merkel, i usled potrebe da što bi mladi rekli izdominira, da, naš vlasnik je i Statistički zavod na dve noge: nema brojke o našem neuporedivom napredovanju koju neće iz glave izgovoriti, prethodno napravi malu pauzu, gledaoce ostavi u uverenju da su mu ipak potrebne dve sekunde, da zaroni, na dah, u bezdan svoje memorije, a preslišao se maločas, na portirnici “Pinka”, ili dok se osmehivao srpskim domaćinima, Sarapi ili takozvanom Mariću!
Znači: Glas razuma. Spasitelj. Poliglota. Prorok. L’uomo univerzale. Navijač. Vrhovni komandant. Mudrac koji još želi da uči, jezičku gimnaziju inkognito pohađa online, upisao se u trenersku školu, treniraće Srpčad čim se dokopa diplome, ili čim bude svrgnut, … Unatoč svemu što danonoćno radi stiže da otkriva i čari mode, te ga dušmani terete da ima sako ili džemper koji košta toliko i toliko evra, što skromni Spasitelj naravno da sa gnušanjem pobija, ali čak i kad bi trošio hiljade evra na tekstil, to bi činio da nas što bolje predstavi, a ne zato što je tašt, uostalom, ako nijedna služba ni inspekcija nije ispitala poreklo i vrednost onoga što smo priuštili Nikolić Dragici, našto da dodijavamo nekome ko je u čarobnom svetu mode pridošlica, prišipetlja, amater i takoreći autsajder.
U Herceg Novom, nadomak Gradske kafane, stoji spomenik jednome mještaninu, možda dimničaru, nisam dugo bio, čoveku moje visine, možda pedalj nižem i od mene, skulptura je izvanredno smišljena i izlivena, i nisam jedini kome je došlo da zagrli tog homo sapiensa pod kojim se ne propinje nikakav at sa raširenim nozdrvama, ali spomenik u Novome je moja mera, i mera za meni slične, zar mogu od velikana i velikaša očekivati da uživa u nečemu tako prizemnom i takoreći normalnom?! Faraonski svetonazor i faraonska vladavina zahtevaju i faraonske građevine – Nacionalni stadion, spomenik visok sedam spratova i težak mislim šezdeset tona, u koji će moći da uđe pedesetoro ljudi, što je naravno ideal kad se radi o monumentima, da svi turisti koje doveze autobus uđu džumle u utrobu umetničkog i neimarskog remek-dela. Sve te preterancije odblesci su biblijske žudnje za kulom vavilonskom koja će dosegnuti nebesa, u tu ne baš pohvalnu menažeriju spada i rekordno visok jarbol za zastavu koja će samovati u srpskim oblacima, sad će se naći, ili se već našao, neko ko će me podučiti da te i te velike nacije imaju nacionalne stadione, ali to nas ne obavezuje da ih sledimo, naoborot, mi imamo i previše stadiona, i dok ne budu, kako rekoh, svi prelazi preko pruge bezbedni, ne sme da se pravi ni idejni nacrt ni za kakvu luksuzaciju!
Predsednik Vučić će o svekolikoj giganteriji koju smišlja i koju njegove sluge sprovode u život kazati kako je to najbolji način da zaposlimo naš narod i našu narodnu mehanizaciju, ja sam za to da radno sposobno stanovništvo zaposlimo na nečemu korisnijem od stadiona i spomenika za koji ti treba durbin ako hoćeš da vidiš županovo lice.
Ali, da ne završim ovo u tonu kakav ne priliči podaniku, ima valjda prostora i čitateljskog strpljenja još za ovo: kao dete voleo sam bodeže, mačeve, sablje, sanjario sam o tom ubistvenom, savršenom oružju, te ja u cirkusu gutam sablju, ne ozlediviši nijedan kapilarčić, te Turčinu merkam učkur da ga odozdo raspolutim do njegovog u ono vreme okupatorskog groca, tako jedne noći, ja, kao već star, sanjam kako u hladu naspram kotarke kujem specijalnu dimiskiju po koju u Farkaždin dolazi Uma Turman, ja da joj predam sablju, a to nije Uma nego naš predsednik, Vrhovni komandant. Treba li reći da smo obojica, kao Mršavi i Debeli kod Čehova, bili prijatno zaprepašćeni (приятно oшеломлены).
