Gordana Suša (1946 - 2021)



Gordana Suša je živela novinarstvo. Nikada nije to za nju bio samo posao, profesija, radno mesto. Goca je bila, to znaju svi koji su je poznavali, upravo ono što je pisala ili izgovarala. Njen vrednosni sistem u svakodnevnom bivstvovanju i novinarstvu bio je zasnovan na istim načelima. Po tome se razlikovala od mnogih drugih novinara, jer njena borba za profesiju nikada nije bila ukorenjena u lični interes. Shvatala je bolje od drugih ulogu medija u društvu i tokom cele karijere pokazivala odgovornost koju nosi novinarstvo sa sobom.

Zato i nije prihvatala kompromise, ni u životu ni u novinarstvu.

Takav stav koštao ju je skupo, ali je uvek bila spremna da plati cenu svog profesionalnog, moralnog, životnog izbora. Bez kompromisa prema sebi i drugima koračala je kroz svoju novinarsku karijeru ne dozvoljavajući da je odvuče matica svakodnevnih iskušenja kroz koja je prolazila ceo svoj vek. Odlučna, hrabra, beskompromisna u zalaganju za objektivno, profesionalno novinarstvo i demokratsko društvo, nije ostavljala veliki prostor za sve one koji su bili u njenoj blizini. Gnušala se poslušnika, ratnih i antiratnih profitera, sitnih šićardžija. Još kritičnija je bila prema onima sa kojima je delila profesionalna i ljudska uverenja. Nije prihvatala nikakvo opravdanje kad bi procenila da se potire granica između nas i njih.

Možda ovo pregrubo zvuči, ali Goca je u svom životu svesno izabrala stranu. I u javnom angažmanu i u novinarstvu, posebno. Nikada to nije krila. Nije ni bilo potrebe jer se nije libila da svoje stavove javno iznese suprotstavljajući se uvek svemu onom što je bilo u suprotnosti sa njenim moralnim načelima i shvatanjima odgovornog društva i objektivnog novinarstva.

Svi koji su je poznavali prihvatali su je takvu kakva jeste i zato je voleli i poštovali. Oni drugi su je, i pored takvog stava, poštovali shvatajući da prekoputa sebe imaju nekog ko ima stamena uverenja koja nikad nisu zavisila od političkih mena ili ličnog interesa.

Prvi put su nam se ukrstili putevi decembra 1999. godine, u vreme Vučićevog i Šešeljevog Zakona o javnom informisanju. Vranjske su se u to vreme našle, poput mnogih nezavisnih medija, na udaru režima. Na nas su se, međutim, okomili Vojska Jugoslavije i general Nebojša Pavković jer smo preneli neki izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava o položaju Albanaca na jugu Srbije tokom NATO bombardovanja. Iz NUNS-a, na čijem čelu je bila Goca, odmah su poslali advokate Nikolu Barovića i Gradimira Nalića. Кazna je bila, međutim, drakonska, 800.000 dinara. Već sutradan našao sam se u „Staklencu“ gde je tada bilo sedište NUNS-a i Medija centra. Rekli smo šta smo imali svesni situacije u kojoj su se našle Vranjske, ali pravi problem je nastao kad je neko upozorio Sušu da 200.000 dinara mora da se uplati u roku od 24 časa, automatski se pretvara u zatvorsku kaznu za glavnog i odgovornog urednika.

„Pa, tebe će odmah da strpaju u zatvor“, zapanjeno je uzviknula Goca.

Odmah je sebi svojstvenom energijom alarmirala sve ljude oko sebe. Кrenulo je zivkanje svih koji su hteli i mogli da pomognu i za samo nekoliko sati skupljena je potrebna suma.

„Dušo, sve je u redu“, uz osmeh i prijateljski, iskren zagrljaj rekla mi je Goca primećujući valjda da sam sav pogubljen od svega onog što se dešavalo tu oko mene.

Preživeli smo nekako Miloševića i nastavili svako svoju bitku. Ipak, ova epizoda nas je zbližila pre svega preko NUNS-a. To je bio za nju i za mene, ali i za ogromnu većinu časnih novinara važan, često i jedini oslonac, mesto okupljanja, polazna tačka za nove bitke. Jer, pokazalo se da sa demokratskim promenama nastaju nova iskušenja. Novinarstvo se povijalo pod naletima nove političke elite. Goca nije htela ordenje. Naprotiv, odmah posle prvobitnog slavodobitnog otrežnjenja uvidela je da valja nastaviti borbu za bolje društvo, ali i profesionalno novinarstvo.

Ideja da smo svi „naši“, sa kojom je nova vlast želela da formatira medije, nije bilo ono za šta se Gordana Suša zalagala. To je jasno stavljala do znanja, između ostalog, i drugim odlaskom sa RTS-a, nakon šestomesečnih pokušaja da se izbori za jedan drugačiji javni servis. Кad u tome nije uspela, spakovala se i otišla ne odustajući od svojih ubeđenja.

A jedan od načina da nastavi sa svojim angažmanom za profesionalno i odgovorno novinarstvo bilo je Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). Za Gocu je NUNS celog života bio uporište, zapravo otelotvorenje njenih težnji za koje se zalagala do poslednjeg dana. NUNS je posmatrala kao ideju oko koje su se okupili istomišljenici u borbi za jedno drugačije novinarstvo kome je uvek težila i dok je bila na RTS-u, Jutelu, VIN-u, REM-u, pisala kolumne u Borbi, Našoj Borbi, Blicu ili Danasu, kad se sukobljavala sa Bebom Popovićem ili Aleksandrom Tijanićem.

Bio sam u prilici, kao predsednik NUNS-a, da se i sam uverim koliko je Goca pomno pratila sve što se događa na srpskoj medijskoj sceni. Često nije bila zadovoljna, s pravom, kako smo se i koliko odupirali nadolazećem urušavanju profesije, trijumfu svega onog protiv čega se celog života borila ali nikada nije odustajala. Uvek je bila tu, uz NUNS, kao glas savesti, časti i istrajnosti.

I tu će ostati velika praznina u srpskom novinarstvu. Sa odlaskom Goce Suše nestaće još jedan stub na koji se oslanjala profesija.

Za nas, njene prijatelje, ipak ostaje da je se sećamo uz reči Crnjanskog:
„Nema smrti. Ima seoba.“

Piše: Vukašin Obradović, tekst za nedeljnik ''NIN''