Jasna Đuričić, glumica
Od čega i zbog čega da se branim
Ako smo mi demokratsko društvo, a vi tvrdite da jesmo, dajte, pustite film „Quo Vadis, Aida?“ da publika vidi o čemu je reč, a nemojte vi da im ga prepričavate. Кako vas nije sramota da ga već danima prepričavate ljudima koji nemaju mogućnost da ga vide
Mala iz Rume je preko Novog Sada, Beograda, Jugoslavije i Sarajeva ove godine završila u Berlinu kao najbolja evropska glumica u 2021. godini. To priznanje je dobila za ulogu Aide u bosanskohercegovačkom filmu Quo Vadis, Aida? koji je proglašen najboljim filmom, a Jasmila Žbanić najboljim rediteljem u Evropi u ovoj godini.
Pored titule, Jasna Đuričić (1966) je dobila od MUBI-ja paket 365 dana besplatnog gledanja filmova. To je sve, za sada. Bivši predsednik SAD, demokrata Barak Obama, na Instagramu je objavio svoj izbor filmova koji su mu se najviše dopali u 2021. godini. Među njih četrnaest nalazi se i Quo Vadis, Aida?
Jasna Đuričić je čistokrvna Sremica, njeni otac i majka su ortodoksni Sremci, mada će u društvu Crnogoraca čuti kako je ona zapravo njihova, iz Cuca. Udata je za glumca Borisa Isakovića. Iz prvog braka ima kćer Unu (27) koja je završila studije i master u Novom Sadu, zatim master studije u Berlinu, i od 1. februara iduće godine počinje da radi kao scenograf u berlinskom pozorištu Maksim Gorki. Sin Stefan (31), Borisov sin iz prvog braka završio je dramaturgiju u Novom Sadu, piše scenarije. Boris i Jasna već godinama žive u Novom Sadu i Beogradu. Tamo su profesori, u Beogradu uglavnom igraju i snimaju.
Tokom školovanja, Jasna je bila odličan đak, vukovac, svirala je violinu, gitaru i tamburu, pa su je u rodnom gradu jedno vreme zvali Jaca tamburica. Jer, sela bi na bicikl, okačila torbu sa tamburicom na leđa i pravo u školu, na vežbe. Pri kraju srednje muzičke škole u Novom Sadu, shvatila je da muzika neće biti njen poziv i upisala Akademiju umetnosti. Bila je u klasi profesora, velikog glumca Branka Pleše, a već odavno studije na ovoj novosadskoj umetničkoj školi završavaju glumci koji sa ponosom ističu da su bili u klasi profesorke, velike glumice Jasne Đuričić.
Nema te pozorišne nagrade, jugoslovenske i srpske, koju nije dobila, može da se pohvali dobrim i izvanrednim kritikama za svoja ostvarenja. Najugledniji reditelji, od Ljubiše Ristića, Dejana Mijača, Egona Savina, do Tonija Janežiča i Andreja Nosova, uzimali su je u svoje podele sa izvesnošću da njeno ime znači uspeh. Dirljivo je kako se povodom njene evropske krune javno oglasio reditelj Haris Pašović, kod koga je studije režije završila Jasmila Žbanić, a Jasna Đuričić igrala u jednoj njegovoj predstavi:
„Jedna je djevojčica rasla u Rumi, druga u Sarajevu. Onda je počeo rat i plan je bio da se njih dvije nikada ne sretnu. One su se ipak srele. I prepoznale. Evropske kolege su ove godine Jasnu Đuričić izjednačile sa evropskim oskarovcem Entonijem Hopkinsom, a Jasmilu Žbanić postavili ispred oskarovca Paola Sorentina. To su dvije umjetnice koje cijelog svog života postavljaju umjetnost ispred uspjeha; čovječnost ispred novca; istinu ispred koristi. Obje su skromne, jednostavne i posvećene svom poslu. Bile bi iste takve i da nisu postigle svjetski uspjeh.”
Godinama je Jasna Đuričić bila prvakinja drame SNP, prisutna na pozorišnim scenama Jugoslavije, poslednjih godina najviše u Beogradu, ima je na filmu i u televizijskim serijama, ali slava i popularnost su je mimoišli. Sada je tražena kao nikada ranije, dok sedimo u kafiću i razgovaramo, prilazi nepoznat mlad čovek, predstavlja se i čestita joj. Кako ona objašnjava to dugotrajno prisustvo na scenama, na filmu, u serijama, ali nekako iz drugog plana:
„Ja sam počela karijeru sa devizom da je važno raditi, što više raditi, kako bi se stekli iskustvo i znanje. Išla sam iz predstave u predstavu, u Novi Sad je dolazilo mnogo dobrih reditelja i ja sam bila zadovoljna. Radili smo predstave koje su pravile ozbiljne iskorake za sve nas, za pozorište Srbije. Кad si van centra, ti si nekako ostavljen na miru, u svakom smislu. Nemam iskustva života i rada u nekoj od velikih svetskih metropola, ali tokom godina svog rada stekla sam utisak da Beograd ima malu dozu samodovoljnosti i samozaljubljenosti. Verovatno je tako i u drugim centrima, samo što ja ne znam.
Piše: Radmila Stanković, Foto: Nebojša Babić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 23.12.2021.
