Nenad Kulačin, kolumna za ''Danas''
Srbija je verovatno najapsurdnija evropska država. U njoj je lakše od lopova postati gospodin nego se suočiti sa činjenicom da jedan čovek, ladno i bez po muke, osvoji 60 odsto glasova.
Svega toga ne bi bilo da nema ŽM.
Uostalom, u Srbiji je najlakše biti ŽM.
On je uvek tu kada treba, bez obzira da li je lepo, tužno, teško, s razlogom, ili bez njega.
Ne libi se ni od otvorenih pisama koja se potom danima, poput uskršnje poslanice, čita po njegovim kanalima, a sve više njegovi kanali obaveštavaju verno biračko telo i o njegovim statusima na Tviteru.
Tako nas je pre nekoliko dana obavestio da je „dragi Điki“ postao politička realnost i da mediji to moraju da uvažavaju.
I da on nikada nije rekao da je lopov, nego da je te milione zaradio dok je bio na funkcijama.
Sve ono što smo videli, čuli i pročitali, to se nikada nije desilo, tvrdi ŽM.
Za ŽM Dragan Đilas je postao sasvim cool samo činjenicom da je predsednik parlamentarne stranke. Sve dok to nije postao, ŽM se nad Đilasom iživljavao poput veštica iz Nju Orleansa na vudu lutkama.
Da se razumemo, ne može nikoga od nas da više bole rane koje su Đilasu naneli Vučić, Brnabić, ŽM, DJV i ostala menažerija, od njega samog.
I apsolutno je njegova stvar da li će i kako će dalje sa svima njima.
On je političar i ne kažem da mu se može, ali političari su često prinuđeni na gutanje žaba.
Mi, međutim, imamo ogromu potrebu za nezaboravom. Možda čak i za neoprostom.
Spisak nepočinstava, ne samo prema Đilasu, već i prema celom narodu je verovatno ekvivalentan telefonskom imeniku Srbije, ali ŽM ne mari i uživa u lakoći života u Srbiji.
Toliko je zala ŽM priredio što pojedincima, što Srbiji, ne dozvoljava normalnom svetu da olako pređe preko svega.
Jednom smo prešli. Bio je to šesti oktobar kada je „moralna gromada“ Nenad Čanak zaseo za koncertni klavir u studio ŽM.
Nema sumnje da mnogi od opozicionara u niskom startu čekaju na poziv ŽM za sličnim blagoslovom.
Sada je situacija, međutim, malo drugačija.
Te 2000. godine mi smo bili potrebni ŽM da opstane i pretekne, a sada mu mi nismo potrebni nizašta.
Da ponovim samog sebe iz jednog pisanija za Danas – Može mu se.
Nova normalnost tako nešto podrazumeva.
Voleo bih da Đilas i ostatak opozicije ni na koji način ne aboliraju ŽM i da se barem oko toga dogovore.
ŽM ne može nikada više biti relevantan za bilo šta.
Preko nekih stvari se ne prelazi, a njegova lakoća života je isuviše iritantna da bi bila podnošljiva.
LJudi u Srbiji su počeli da govore pinkovskim jezikom čiji je tvorac upravo ŽM.
NJegova lakoća gutanja onoga što se ne jede je fascinantna.
Ali, on se ne osvrće, gazi dalje. Sutra da može, on će govoriti sve najgore o Vučiću, a „dragog Đikija“ će podići na pijadestal dostojan antičkih bogova samo da on pretekne.
Ako mu bude dozvoljeno.
ŽM, jednostavno, živi život u Srbiji bez trunke odgovornosti.
Taj osećaj je davno izgubio.
Tu i takvu lakoću življenja je zaslužio najgorom vrstom propagande kojom su bili izloženi svi koji su se drznuli da drugačije misle od Aleksandra Vučića.
Poput besnih kerova, pinkovski zverinjak se obrušio na svakoga ko je i pomislio da podigne glavu i nešto kaže.
Bez obzira na to da li smo Marko Vidojković i ja zbog svoje emisije, ali i ovih pisanija u Danasu, i dalje „omiljeni tajkunski zabavljači“, „Đilasove pudlice“ i ko zna šta sve, ili nismo, ŽM ne zaslužuje milost.
Čovek je svoju sudbinu vezao za Vučića i red bi bio da se udavi u sopstvenim balegama zajedno sa svim svojim pajtosima.
Na upravo završenim izborima nismo uspeli ništa da uradimo, svi mi zajedno kao narod.
Dali smo podršku ljudima koji svakim danom sve više uništavaju slobodu.
Ne može se biti danas slobodniji od juče na osnovu jednog istorijskog sastanka i toga što je ŽM odlučio da neko postane relevantan politički faktor.
Bio je Đilas relavantan i pre izbora, ali je ŽM boleo donji deo tela za tako nešto.
Količinu zla koju je svalio na celu Srbiju verovatno je ekvivalentan težini svega onoga što je prošlo kroz kanalizaciju za sve ove godine.
A on će nastaviti svoju lakoću življenja bez ikavih problema i u budućnosti. Zahvaljujući ŽM Vučić je za 30 dana martovske kampanje premijerno na televizijama bio više od dva sata dnevno.
Posle takve kampanje, normalno je da se neko raduje što je ušao u parlament.
Na ŽM treba gledati kao na nekoga ko je dobio novi petogodišnji mandat da nastavi da nas ubija u pojam.
Malo zavisi i od nas, ali nadam se da u ovoj zemlji ima ljudi koji su i dalje spremni da ŽM i svima drugima budu kamenčić u cipeli, ili što mladi kažu – da im drmaju kavez.
