Piše Stojan Drčelić, kolumna za portal Nova.rs
"Srpska auto-industrija ima svetlu budućnost i još se čeka odluka bar dva velika globalna svetska proizvođača o tome da li će otvoriti svoje fabrike u Srbiji. Naša zemlja će u narednom periodu ubrzano razvijati infrastrukturu za korišćenje električnih automobila i radiće na promenama zakona i propisa kako bi električni automobili mogli više da se koriste".
Iz ovog citata predsednika Vučića ne vidi se da li u viziji svetle budućnosti ima mesta i za ponekog radnika, ponekog građanina Srbije. Ima li, recimo, svetle budućnosti, odnosno bilo kakve budućnosti, za radnike iz Kragujevca, iz „Fijata“, kojima se pod nos poturaju na potpis rešenja o odlasku na rad u inostranstvo ili „ćao“ uz mizernu otpremninu. Ko neće nijedno, odlazi bez ičega.
Ne bi me čudilo da se Vučić brecne ovih dana na ogorčene Kragujevčane sa nekom svojom umotvorinom iz „pa šta arsenala“ i objasni da je fluktuacija radne snage normalna u Evropi i da tu ne vidi ništa neobično. Zalažemo se za otvoreni Balkan, ukidamo granice, i kod nas rade radnici iz inostranstva, zašto naši ne bi išli iz Šumadije… Šta je tu sporno?
Ništa sem što se niko nije tako dogovorio.
Vučiću nikad ništa nije sporno, ni interes građana, ni slovo zakona, ni Ustav. Sindikati i radnici podsećaju da je uoči proteklih izbora govorio da će novi model automobila obezbediti sigurnost za sve radnike "Fijata".
Drugovi moji, mladi radnici, izbori su prošli, njegove laži već je zaboravilo pola Srbije i sad je situacija sa "Stelantisom", "oš, neš, Bangladeš!"
On ne vidi ništa sporno ni u milionskim subvencijama koje daje stranim firmama i diskriminiše domaće privrednike.
Njegovu vladavinu i odnos prema obećanjima najlepše ilustruje Klinički centar. Ima fasadu, ima bleštavo utegnute dve operacione sale, ima sestre i doktore za slikanje i to je to. A ostalo?
I ostalo će, samo da prođe još nekoliko godina i eto ga.
Kada bi se sva Vučićeva neispunjena predizborna obećanja sa mesta predsednika države sabrala sa lokalnim lagarijama, sa neverovatnim pričama o glasovima za 20 metara asfalta, glasovima za zatvaranje poneke septičke jame ili postavljanje rampe na pružnom prelazu, dobili bismo neverovatni brevijar neispunjenih obećanja. Mi novinari njihove laži sakupljamo kao u herbarijum i to na dnevnom nivou, jer jednom će biti novih izbora, a onda ćemo vas na sve podsetiti.
Ali tada će nam priče o gradovima i varošima koji nemaju vodu za piće, koji se guše u đubretu, o kanalizaciji koja se izliva u svaki obližnji potok i rečicu delovati tako pase, jer ćemo na glasanje svi stići u novim, skupocenim, električnim automobilima.
