Stojan Drčelić, kolumna za portal Nova.rs
Ne greši niko ko kaže da Aleksandar Vučić kukavički pokušava da podeli odgovornost za kurs prema sankcijama Rusiji sa onima koje je do juče častio epitetima: izdajnička, tajkunska i lopovska opozicija.
Ne greše ni oni koji tvrde da je „nemoguće teškoj situaciji“ kumovao sam Vučić pričajući napolju da je Srbija privržena evropskim vrednostima i da hoće u EU, a unutra, u Srbiji, gazio i na kraju zgazio svaku pomisao o evropskom standardu, bilo da su u pitanju izborni uslovi, demokratske institucije ili medijske slobode.
Nema sumnje, u pravu su i vi oni koji su upozoravali da sedenje na dve, tri ili četiri stolice na duži rok nije moguće i da je onog dana kad je Rusija napala Ukrajinu takva ideja istopljena kao majska kugla sladoleda.
Neće pogrešiti ni oni koji će reći da je padu podrške EU integracijama u Srbiji doprinela i nekonsekventna briselska administracija, posebno kad je u pitanju odnos prema obavezama koje je u dijalogu sa Beogradom preuzela Priština.
Ne greše ni svi oni koji razumeju da su SAD i dalje najvažnija članica Evropske unije.
Neće pogrešiti ni oni koji primećuju da je odgovor raspamećenom Putinu stigmatizacijom ruskog naroda, proterivanjem i šikaniranjem njegovih umetnika, sportista i sasvim običnog sveta, daleko od razuma i prava.
Znači, sve je to tačno. Ali je greška što se ovi argumenti potežu u odbijanju svake ideje da se na bilo koji način učestvuje u eventualnoj odluci da Srbija svoju spoljnu politiku potpuno usaglasi sa EU.
Pogrešiće svi oni koji ne razumeju da je situacija takva da će sa ovakvom EU sutra biti i komplikovano i teško, ali sa ovakvom Rusijom - nemoguće.
Ne samo zato što smo geografski, kulturno i ekonomski vezani za Evropu, nego i zato što su nam deca pokazala put. Ne beže za boljim životom ni u Rusiju, ni u Belorusiju, još manje u Kinu.
I da pitanje trajnog kursa Srbije ka Evropskoj uniji nije šansa za dobitak, nego pitanje opstanka u najbukvalnijem smislu reči. Hoćemo li u budućnosti deliti sudbinu Evrope ili Rusije? Solidarno sa evropskim nedaćama ili sa dugoročno politički izopštenom Rusijom? Jasno je da će Evropa jednog dana ponovo sarađivati sa Rusijom. Nemoguće je tako veliku zemlju zaobići, makar samo iz ekonomskih razloga. Ali će se politička izopštenost meriti decenijama. Zašto bismo mi, i sami dovoljno dugo izopšteni, produžavali svoju agoniju?
I zato ja verujem da proevropska opozicija i svi misleći preostali u Srbiji, uprkos svemu, treba konkretno da ohrabre Vučića da donese odluku kojom bi Srbiju trajno i nepovratno smestio tamo gde joj je, uprkos svim lošim iskustvima, mesto. Ne bi animozitet prema Vučiću trebalo da bude važniji od ovog sudbinskog pitanja. Ne bi trebalo da budu veći antivučićevci nego što su proevropljani.
I da se o tome debatuje u Skupštini Srbije, a ne u carskim odajama Vučićevim u četiri oka.
Da se najzad počne sa vraćanjem dostojanstva demokratiji i državnim institucijama. I da ostane trajno zabeleženo ko se za šta zalagao, ko je kako glasao i kome su bili miliji srpski opanci, a kome ruski obojci.
Boljšoj će nadživeti Putina, a mi treba da preživimo Vučića.
