Piše: Svetislav Basara
Naša današnja kolumna posvećena je najnovijem biseru u raskošnoj nisci srpske rodoljubive gluposti, pokretanju peticije da se Ani Ðurić Konstrakti - „umetnici koja mora biti zdrava“ - dodeli nacionalna penzija.
Da je Konstrakta bacačica kamena s ramena ili kajakašica, ne treba trena jednog sumnjati da bi i bez penzije dobila nacionalnu penziju. Budući, međutim, da je umetnica, nacionalnu penziju neće dobiti - nisu je dobili ni mnogo značajniji umetnici - ali će izgleda kao kompenzaciju dobiti - nacionalizaciju.
Evo šta piše u obrazloženju peticije: „Ana je svojom umetnošću, stavom, činjenjem, svakim svojim gestom i izgovorenom rečenicom prikazala i pokazala svetu najlepšu stranu našeg naroda. Našu zastavu je ponosno isticala na svakom mestu i svakom koraku pred milionima gledalaca najvećeg televizijskog spektakla u svetu.“
Nakon što sam pročitao obrazloženje, u meni se probudio vekovni cinik i matori pokvarenjak. Ako je kriterijum za dodelu nacionalne penzije „pokazivanje najlepše strane našeg naroda“, nije li - zapitah se - Sari Jo učinjena nepravda i nije li u konačnici i „naš narod“ na gubitku jer bi Sara Jo svetu i odostrag i spreda pokazala još „lepšu stranu našeg naroda“.
Ni pokazivanju „najlepše strane našeg naroda“ u izvedbi gđe Ðurić nema se šta prigovoriti, ali nacionalni biznis je biznis. Neumoljiv kao i svi biznisi. Tu važi pravilo estradnog darvinizma - pobeđuje najjače dupe.
Tek je sumnjiv peticioni argument pod B: „Našu zastavu je ponosno isticala na svakom mestu i svakom koraku pred milionima gledalaca najvećeg televizijskog spektakla u svetu“. Svaka čast. Ali za to sleduje čin zastavnika prve klase, a ne nacionalna penzija.
Neki žešći cinik i veći matori pokvarenjak od mene rekao bi da Konstrakta nije pokazivala „našu“ nego naopako okrenutu rusku zastavu. Tek bi to bio Breaking News. Stvar je i u tome što bi cinik bio u pravu. Konstrakta, naravno, nije mogla znati - kao što ni 99,99% SNiS-a ne zna kako je nastao srpski barjak.
A evo kako je nastao: neka srpska deputacija se početkom XIX veka obrela u Moskvi na nekom međunarodnom skupu. Red je nalagao da na astalu pred deputacijom zapandrči barjak. Srpski deputati nemaju čestite košulje, kamoli barjak. Neki dovitljivi ruski činovnik se doseti jadu, okrene ruski barjak naopako i zapandrči ga pred deputaciju. Ostalo je istorija. Kakva, to je drugo pitanje. Istoriji se u zube ne gleda.
No dobro, okanimo se sprdačine. Nisam imao čast upoznati Konstraktu, ali mi se čini da se radi obrazovanoj, decentnoj i dragoj ženi koja, avaj, kao i svi ljudi nije imuna na izazove prekonoćne (zaslužene, da ne bude zabune) svesrpke slave.
Koja podrazumeva sledeće obaveze: 1. da se u određenom trenutku na glavu natakne šajkača, 2. da se ode na Sabor trubača u Guči. Kuda stvari idu, Konstrakti bi se lako moglo dogoditi da se probudi u Guči i da se na licu mesta uveri šta je Referendumski Lopov hteo da kaže kad je rekao da onaj ko ne razume Guču, ne razume Srbiju.
