Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
U svojoj novoj kolumni Marko Vidojković tvrdi da je poglavica povodom važnih stvari ispao glup. Dobro, nije on ni stvoren i odgajan sa idejom da zasija u bilo čemu. Ako stignete, pogledajte bar jednu deonicu iz „Plesa do snova“ gde je feudalac u nastajanju probao da pleše. Motorika na nivou sjebanog robota. Ima i poučnih sekvenci gde u predsedničkom kostimu pokazuje kako se igra košarka. Poseban šlogirani stil uz gracioznost ludog morža. No, šta uopšte dokazuju ti prizori smrtonosne estetike?
Ako je neko spreman da više puta javno pokaže takav ples i putuje do snova kao samoljubivi trapavi klipan, ili pokuša da bezveznim usukanim driblingom raskrči bespuće do koša – nešto opasno nije u redu sa njim. Postojanje pred scenama koje negiraju svaku ideju o samospoznaji onoga koji ne silazi sa scene, učinilo je naša merila o smislu pogubnim po smisao bilo čega.
U stvari, valjda ni Marko ne misli da je najbolji mozak koji imamo potpuno izvetreo. Nego samo da je od slabe vajde onome čiji je, a od nezamislive opšte štete. Vrhovni um vodi sve što uzme pod svoje na stranputicu i u sigurnu propast. Uz njegovu pomoć smo savladali poslednji strah od onostranog.
Konačno će sastaviti vladu. Ništa se ne menja, premijerka ostaje na mestu stare slave. Desna i leva ruka gospodara, ikona stabilnosti, neuporedivi primer lojalnosti i odanosti svom tvorcu. Njen stvoritelj je odredio da će ona trajati još dve godine, a posle će je zameniti Miloš Vučević iz Neoplante. Za njega (Miloša) Bojan Pajtić misli da je vidno limitiran, pa su njegova ograničenja posebno dobra preporuka. Niko ne sme da bude pametniji od onoga koji sve svoje važne gluposti nosi kao orden. Poglavica ne misli da se zaustavi samo na ideji o sopstvenom večnom trajanju.
Kao pripadnica gej populacije, Brnabić će biti na čelu vlade koja će zaustaviti paradu. Njen sukob emocija, strasti i interesa morao bi da bude dramatičan, ali nije. Ona je ostvarila svoje snove o slobodi, živi bajku u tuđoj palati koja je već njena. I ne misli da se sukobi sa onima čija je homofobija nastala na platformi „ubijanja pedera u sebi.“ To je lozinka gospodareve zamerke ekstremnim zagovornicima tradicionalnog erotskog izbora. Ali samo dok nije otkazao sve ono što ga dovodi u ličnu vrednosnu nedoumicu. Politička kriza, Kosovo, rat, slom EPS-a, gas. Još mu samo p*deri fale. Ubio je jednoga u sebi i postao heroj nasilne desnice koja ubija svoje. I njen čelnik, naravno, jer više nema gde.
On je inspirisao litije, koje su još jedna tamna mrlja Srbije pred njom samom. Tamo je pop ili raspop Nikanor, svejedno, uz druge neopisive prikaze. Dokaz da je lažno rodoljublje skoro savršeno utočište hulja. Patriotizam koji se dokazuje pustim i neuzvraćenim emocijama prema Rusiji i njenim agresorskim naporima u čuvanju pravoslavlja. „Noćni vukovi“, i agenti novog KGB-a daju smisao litijama, mogu da ih usmere ko zna gde. Na primer, u nasilje nad onima koji ne žele da se pridruže.
Na tom mestu se odvija poslednji stepen vijugavih preobražaja Boška Obradovića. On se zalaže za očuvanje „tradicionalnih“ vrednosti i srpske porodice. Dok je stigao do svog ideološkog klimaksa, vrludao je od Ljotića, preko uličnog revolucionara bez moći da ostvari bilo šta. Mada je poželeo nasilnu promenu vlasti, uz epizode koje svedoče o depresivnom izostanku ideje i orijentacije. Posle toga se okrenuo gandizmu i pasivnoj rezistenciji, uz afektivni štrajk glađu. I sada je ikona Vučićeve desnice.
Obradoviću nije lako da dokuči kako svaku vrednost čuva onaj koji je ima. Niko to ne može da učini umesto njega. Porodične vrednosti su autentične, originalne i samosvojne. Svaka porodica postoji na svoj način i sa svojim mukama u okviru tekućeg socijalnog sloma. Sve ostalo je nedokučivo za patriotski uvid. Porodična idila kao univerzalna vrednost je samo opšte mesto. To je, mnogo češće nego što se misli prostor za mračne tajne i nasilje koje dolazi iz prećutne patrijarhalne dogme.
Tek je Crkva sa svim svojim brižljivo zataškanim pohotnim epizodama, recimo samo Kačavende i Pahomija, našla svoje temeljno mesto u litijaškoj hipokriziji, tražeći razvrat, đavola, „neprirodni blud“. opscenost, bogogrđe, smrtne grehove i sudnji dan jedino izvan nje same.
Nasilnici, koji sa najviše pokazane mržnje traže zatiranje „p*dera“, češće nego što se da zamisliti na taj način suzbijaju svoju „drugost“, ili fantazije o posebnoj bliskosti sa onima koje bi da zlostavljaju do samouništenja.
Hoće li neko da šeta i javno pokaže šta je, njegova je stvar. Sloboda nastaje tek kad niko ne obraća pažnju na nju, niko je ne udeljuje niti oduzima. To, da li je vladar glup ili ne, nije samo zagonetka nastala iz nedoumice o razumevanju sirove balkanske homofobije, pretvorene u agresivni fanatizam sumnjivih vernika. Nego na mučnoj ideji spasioca da „p*dersko pitanje“ može da baci u senku završnicu kosovske drame. Ako je završnica zaista neposredno pred nama a ne daleko iza nas. Zabranio je ono što dovodi do orgazmične ekstaze mnoge krivotvorene balkanske mužjake, i šta onda? Dobiće sve zalihe kratkoročne slave što je sačuvao Kosovo koje je već davno izgubljeno. Parada je za njega samo platno u bojama duge koje je pocepao pa se ogrnuo njime.
Da li su za sve oko nas krivi pederi, koje litijaši na čelu sa poglavicom tako strastveno ubijaju u svom razgranatom biću?
Ili nepismeno divlje pleme koje hoda omamljeno za bezumnim vladarom, uvezenim odredima, nastranim popovima i svojim skrivenim nagonima.
Nije plemenu dato da razume da li tek izlazi iz istorije primata ili se u nju vraća plesom do snova.
