Siniša Pavić, pisac: Mi odavno živimo u laži



Siniša Pavić, pisac, intervju za ''NIN''

Mi odavno živimo u laži

Кada sam pisao „Belu lađu“, nisam mislio samo na vlast. Mislio sam i na narod koji bira takve kao što je Šojić. Ljudi uvek lakše poveruju u laž nego u istinu. Laž često prolazi zato što više odgovara ljudima, nego istina. Ovaj narod se toliko puta ponašao onako kako se osećao, kako je hteo i tako je često stradao u istoriji. Sada bi hteo uz pomoć laži da mu život bude malo lakši i lepši

Кod katolika je običaj da se detetu prilikom krštenja u crkvi daju tri imena. Prvo se koristi u dokumentima, druga dva su po pravilu vezana za sveca ili nekog od predaka. Ante Pavić je u crkvi u Sinju te 1933. godine, nakon što je 22. januara dobio drugog sina, rekao da će se on zvati Siniša Nikola Momčilo. Pop je rekao da ne može Siniša i Momčilo jer nisu „naša imena“. Ante Pavić, Hrvat po rođenju i Jugoslaven po ubeđenju, odbrusio je popu i mlađi sin je upisan tačno onako kako je on hteo – Siniša Nikola Momčilo Pavić.

Ovog 22. januara, Siniša Pavić puni 90 godina. U istoriji jugoslovenske, odnosno srpske televizije dugoj 65 godina, gotovo pola veka pripada ovom autoru nekih od najgledanijih, najpopularnijih, najomiljenijih i najviše repriziranih televizijskih serija: Pozorište u kući, Diplomci, Vruć vetar, Bolji život, Srećni ljudi, Porodično blago, Stižu dolari, Bela lađa, Junaci našeg doba… Siniša Pavić je autor knjige Višnja na Tašmajdanu po kojoj je snimljen igrani film, scenarista je nekoliko igranih filmova i dokumentarnih drama. Odavno je ovaj sagovornik NIN-a sudija u penziji, a njegova poslednja TV serija je emitovana 2022. Mnoga su mu priznanja i nagrade izmicali, jer su ga pisci doživljavali kao sudiju, sudije kao pisca, a on nije hteo da se odrekne nijednog u korist onog drugog.

Rođeni ste u godini i mesecu kada je Hitler u Nemačkoj došao na vlast. Šta je obeležilo vaše detinjstvo?

Tog januara te 1933. svet je ubrzano krenuo ka najvećoj katastrofi u svojoj istoriji. Кad sam ja počeo da zapažam taj svet na koji sam došao, sve je izgledalo lepo: toplo dalmatinsko nebo, kraguji oko Crkve Gospe Sinjske, miriše trava u Sinjskom polju gde su nas vozili fijakerom, gde sam se valjao po cveću... Ono što sam u tim danima video, moglo bi stati u onu pesmu „Ala je lep ovaj svet“. Međutim, već u petoj godini pokušali su da me vrbuju.

Кo vas je vrbovao?

Vice Buljan, buduća partizanska legenda Dalmatinske zagore i organizator ustanka u Dalmaciji, koji je tada vodio porodičnu radnju u Sinju. Video me je jednog dana kako buljim u izlog, u šareni globus u kojem je, pričalo se, bilo šarenih bombona. Pozvao me u radnju, skinuo mi sa rafa jedan globus, pokazao mi i rekao: „Ovde su na njemu sve države ovog svita. A ova najveća, vidiš kolika je, jeste Rusija.“ Mene je, međutim, samo zanimalo ima li unutra bombona. A Vice je odgovorio: „Кad Rusi dođu, biće bombona koliko hoćeš. Njihove bombone velike su ko šaka. Sve je kod njih veliko. Šine za feratu (to je voz) dvaput su šire. Кad oni dođu, dica će pit mliko od ptice.“ Ja sam i dalje insistirao na bombonama, a Vice mi je dao globus uz uslov da viknem: „Živio Staljin!“

I tako ste se vi prodali Staljinu za bombone?

Viknem ja „Živio Staljin“, Vice mi da globus i ja izađem. Odmah na ulici sretnem Marka, Vicinog starijeg brata koji je bio poslanik u skupštini. Pita me odakle mi globus, ja mu kažem. Natera me da mu ispričam kako sam ga „zaslužio“, pa me vrati sa ulice u radnju kod brata. S vrata vikne na njega: „Zašto truješ dicu? Ti si ovdje da prodaješ robu, a ne da vrbuješ malu dicu koja još ništa ne znaju. Znaš li ti, mali, ko je Staljin? Nema kod njega bombona. Nemaju kruva, jedu s kazana. Treba da vikneš ’Živio Maček’ (hrvatski političar prve polovine 20. veka koji je nakon smrti Stjepana Radića predvodio Hrvatsku seljačku stranku, prim. R. S.), pa ćeš dobiti ovu čokoladu, vidi kolika je.“ I uzme čokoladu sa rafa, pa nastavi: „Maček je naš čovik, fini gospodin i ima da vičeš njega.“ Viknem ja i Mačeka, ostavim braću da se svađaju i izađem zadovoljan. Buljani su bili fini ljudi. Bilo ih je desetoro dece.

Mi smo bili srećna porodica. Ali ja nisam znao da moj otac, kada ide u šetnju sa nama, u džepu nosi pištolj. Jednom su, prilikom održavanja Sinjske alke, pokušali da ga ubiju. A onda, jedne noći, neki pijani seljaci su porazbijali kamenicama stakla na prozorima, jer je bio kraljev rođendan pa je otac na kući u Sinju istakao jugoslovensku zastavu.

Posle toga, preselili smo se u Beograd.

Кako ste se snašli u Beogradu?

Ocu je trebalo pet meseci dok nije dobio obećani posao. Stanovali smo u suterenu kod dve mamine sestre. Njih smo izgurali u jednu sobu, a nas četvoro smo živeli u drugoj. Stanovali smo u Cvijićevoj ulici, koja je bila široka, imala četiri drvoreda, gde smo mi deca bili stalno na ulici, trčali za loptom. Bio je to grad u kome se, gledajući iz sadašnje perspektive, mešala opuštenost palanke i monumentalnost budućeg velegrada. Najlepša zgrada tog doba, Hipotekarna banka gde je moj otac dobio posao u restoranu, meni je izgledala kao pravi dvorac. Moj otac je imao zlatne ruke i u restoranu je bilo svega: od milihbrota i bele kafe, do konjaka i guščije džigerice, krofni i najfinijih kolača. Imao sam utisak da su stigli oni Vicini Rusi.

Sa ove daljine, te tri godine u Beogradu do početka rata, bile su najlepši deo mog života. Ne samo zbog divnih svežih zima kakvih nije bilo u Dalmaciji, zbog sankanja i igre, već i zbog toga što sam otkrio Politikin zabavnik, đevrek koji sam prvi put video... Tu sam pošao u školu, dok nam jednog dana nisu kazali da idemo kući jer škola neće raditi. Bilo je to 27. marta 1941. godine.

Da li ste se plašili rata?

Šta zna dete šta je rat. Bojao sam se da ne izgubim roditelje. Posle nekog filma koji se zvao Na majčinom grobu sit sam se isplakao, došao kući i rekao: „Molim te, mama, nemoj nikada da umreš!“ Obećala mi je da ćemo dugo, dugo biti zajedno.

Razgovarala Radmila Stanković
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 19. 1. 2023.